.

„...Prijedorski teatar mi je ponudio ono čega se 'veliki' teatri boje. Ponudio mi je da preko maštovitog i inspirativnog Pavićevog teksta artikuliram vlastito osjećanje nekih, meni bliskih, oblika teatrovanja...“

Gradimir Gojer

      Ukoliko publika u teatru nekoliko puta aplaudira u toku same predstave, prije njenog formalnog završetka – to znači ili da komad odlično funkcioniše ili da ipak postoje izvjesne slabosti u njemu koje izazivaju želju da se igra prijevremeno okonča. Upravo to se sinoć desilo u Pozorištu Prijedor koje je u saradnji sa gostujućim glumcima produciralo izvođački zaista veoma zahtjevnu teatarsku adaptaciju tekstova našeg proslavljenog pisca Milorada Pavića [1929-2009] pod nazivom „Petkutin i Kalina“ koje je strukturalno, najvećim dijelom bazirano na drami „Pozorišni jelovnik: Zauvek i dan više“ [1993] ali produženo, prošireno i obogaćeno (?!) brojnim fragmentima iz romana „Hazarski rečnik“ [1984], „Predeo slikan čajem“ [1988], priča „Silazak u Limb“ [Gvozdena Zavesa, 1973], „Šekspirov vrt“ [Izvrnuta rukavica, 1989] i to sve u prilično doslijednoj interpretaciji osnovnog teksta ali i ličnom, autorskom, čini se, beskompromisnom pristupu i adaptaciji respektabilnog sarajevskog reditelja Gradimira Gojera, koji je nesumnjivo - otvoreno i iskreno pokazivao je to sinoć u svom obraćanju publici - veliki poštovalac i ljubitelj Pavićevog magičnog proznog svijeta, njegovog originalnog jezika i specifičnog spoja nesputane mašte i akademske erudicije [„Milorad Pavić je najznačajniji srpski pisac druge polovine XX vijeka... okomica srpske duhovnosti...“.]

Pozorište ne volim. Ne volim teatralnost, ne želim da čujem svaku reč i vidim hiljadu lica, hoću da ih znam, da su mi poznata. Hoću da glumci govore tekst koji bih ja rekao, tonom kojim bih ga ja izgovorio, mimikom koju bih ja upotrebio, ili neki ljudi koje znam. To se, u pozorištu, dešava retko. To znači da je neko, u pozorištu, glup

Čije su naše institucije kulture? 

Kakve se poruke iz njih šalju?

Kome se one obraćaju ― i da li je u njima ama baš sve dozvoljeno?!

Samo su neka od pitanja koja u poslednjih 50-ak dana sebi mogu da postave posetioci i  uposlenici  u novosadskom Muzeju savremene umetnosti Vojvodine ―  od kada na vratima jedne od kancelarija MSUV, ispod imena dvoje kustosa, uposlenog PR delatnika institucije i jednog bivšeg direktora, imaju priliku da se susretnu sa "izloženim" likom Josifa Visarionoviča Staljina.

Šta, dakle, traži Staljin u Muzeju

Uz do sada redovne, vrlo posećene i dinamične poetske događaje (poetski clubbing), udruženje Poezin  prvi put organizuje jedinstveni Beogradski Spoken Word Poetry festival, najavljen za 11. i 12. novembar u klubu Ilegala (ispod knjižare Plato) od 20 h. Festival je tematski posvećen borbi protiv diskriminacije i socijalnog isključivanja, takmičarskog je karaktera, a najbolji izvođač dobija nagradu od 30.000 dinara.

Organizator festivala, udruženje Poezin poziva autore: pesnike i pesnikinje, slemere i slemerke, performere i performerke, da se prijave za učešće i na taj način doprinesu borbi protiv društvenih nepravdi. Dobitnika nagrade odabira publika jačinom aplauza i stručna komisija bodovanjem.

Iz samo njoj znanih razloga, još kad sam imala 5 godina, Baka (mamina mama), naš kućni matrijarh, donela je odluku da ću ja učiti engleski, a moja mlađa sestra francuski.

Shodno tome, ekspeditivno sam upisana u komšijski Institut u Jovanovoj i to je, što se Bake ticalo, bila završena priča.

Neću da grešim dušu - dugo sam bila sasvim zadovoljna izborom jezika, pogotovo kad mi je sestra pokazala kako se neke reči u francuskom pišu.

Ali, onda sam se susrela sa Magom i priznajem, bilo mi je žao što ne mogu da ga čitam u originalu.

 

Le jardin

Des milliers et des milliers d'années 

Ne sauraient suffire 
Pour dire 
La petite seconde d'éternité 
Où tu m'as embrassé 
Où je t'ai embrassèe 
Un matin dans la lumière de l'hiver 
Au parc Montsouris à Paris 
A Paris 
Sur la terre 
La terre qui est un astre.

 

 

Među arhitektama vlada dosta rašireno uverenje da su učitelji postavljeni od nadređenih odozgo sa neba, dakle, sasvim iz sfere duhovne kategorije  i da zbog toga imaju obavezu da kao njihovi poslanici podučavaju i vaspitavaju pučanstvo u zemaljskom okruženju dajući im lekcije o izgledu i organizaciji prirode, pejsaža, gradova i zdanja. Uverenje je neki put tako snažno da isklizne iz realnog u virtuelni prostor gde im umišljena i samododeljena uloga mesije sa svim atributima koje takvo zvanje sobom nosi, zamuti pogled na okolinu, počnu da je gledaju kroz sasvim ličnu prizmu i zanemaruju realni život koji ih se inače dotiče u svako doba osim kada projektuju ili govore o urbanizmu i arhitekturi ili još gore, kad o tome donose odluke uvereni da drugačije mišljenje ili korak van njihovog vidokruga može ozbiljno da našteti planeti.   

U praksi života sve to izgleda i jeste drugačije, planove za gradske četvrti i razna zdanja sačinjavaju arhitekti pošto su dobili zadatak od naručioca koje zlonamernici nazivaju investitorima uvek sa dozom pežorativa u misli i glasu, onda sačinjeno delo proveravaju različite komisije ustanovljene da zastupaju javni inters, zakonske uzuse i uopšte sve što bi moglo da pomogne u proveri da li je tvorac ponuđenog rešenja na prihvatljiv način odgovorio zadatku, o ekologiji i zaštiti kulturnih dobara da se i ne govori.

Кокан Младеновић можда није био умешан управник, можда и јесте, не знам ни сам, али је несумњиво значајан редитељ који уме да направи добру представу. Уметност не зна за границе!

Два јунака и два брата, херој Србин уз Хрвата, дадоше нам примјер свима...