Ako je u Srbiji postojalo tačnije, u budućnost zagledano, poređenje, onda je to Dužan ko Grčka. Neizgovorivih i još teže prebrojivih 300 milijardi evra + 30 milijardi istovalutne budžetske rupe. Toliko je težak grčki problem, koji se zahvaljujući njenom članstvu u EU i evrozoni, već danima budi među prvim vestima svih evropskih medija.

Svetski mediji ovih dana bruje o dva uljeza, dva tipa ugrožavanja sigurnosti i privatnosti koji su odavno poznati, ali su, nažalost, počeli vrlo uspešno da se materijalizuju i ostvaruju u vrlo neugodnom obliku. Prvi je uljez u Web čitač ili „Man in the Browser" koji je napravljen sa zlom namerom da se umetne u sesiju korisnika sa bankom ili Internet prodavnicom i preuzme podatke klijenta, a onda mu najčešće isprazni bankovni račun. Drugi je posledica greške u softveru za kamere za video nadzor i mogućnost da se pristupi hiljadama takvih kamera i pogledaju ili preuzmu njihovi snimci, što je vrlo ozbiljan udar na privatnost.

U ovom tekstu ću ukratko opisati pomenute uljeze i dati neke preporuke kako ih se čuvati.

Glavni problem srpske privrede je nelikvidnost. To je bio glavni problem 5.oktobra 2000.godine. Isti problem imamo i danas, 13 godina kasnije.

Letnje vreme, pa evo malo letnjih tema za razmišljanje i maštanje. 

Recimo da vam se posreći, pa dobijete na lutriji ili u nasledstvo od bogatog ujaka iz inostranstva ili na neki treći način, milion evra, dolara ili neki čak višestruko veći iznos u „čvrstoj valuti". Možda ne milion nego par stotina, ali možda i nekoliko miliona.

Šta biste uradili sa tim novcem?

D' izvinete, ovo:

 Поређење годишњих потенцијала обновљивих извора енергије и укупних залиха фосилних горива [1] (преведено и прилагођено за српски језик)

Једном кад Капитал укапира (а укапираће) да је Сунчева енергија практично неограничен ресурс без драстичних негативних последица

Čerčil je davno rekao da se najviše  laže u ljubavi, u lovu i u predizbornoj kampanji.

E vala iako je od Čerčila tačno  je, a ovi naši to ne samo da potvrdiše no i ”prećeraše” preko svake mere i dokazaše da predizborna obećanja i ne služe da bi se ispunila već da bi oni koji ih daju došli na vlast.Kao što neko reče, u predizbornoj kampanji i „žaru političke borbe“ može da se kaže mnogo šta , a kod nas i baš svašta.U predizbornim kampanjama sve stranke obećavaju narodu raj, a posle se građanima desi slično kao u onoj staroj priči o raju i paklu.

Da su komunisti lagali i držali narod toliko godina u iluziji da dobro živi i to vešto prikrivali tamo nekim ideologijama , to je opštepoznata stvar i ne treba je dokazivati , a pogotovo ne inače nedokazanim.

Bilo kako bilo, komunisti su bili malji deca  u odnosu na njihove  naslednike koji su brate pošteniji i transparentniji u raskošnim obećanjima, ne krijući da je to  u demokratskoj političkoj areni normalno.

S obzirom na rezultate, ispada da u  proteklih 20-ak godina narod nisu prevarili samo oni koji  mu ništa nisu ni obećavali.Ili , što neko reče, nije ga prevario samo onaj ko je žurio na voz.

Čudan je narod - što je više puta prevaren, umesto obazriviji bivao je sve lakoverniji. Što ga više jedni prevare on je skloniji da nasedne na još veću prevaru drugih.

Dođe mu nekako kao da su svi ubacivali u one ćorave kutije,  jer posle izbora predizborna obećanja su ostajala samo priče za naivne. A podsećanja radi:

 “Politika”  je u nedeljnom broju dala pregled najvećih predizbornih obećanja od 1989. do 2011.  Godine, iz čega je vidljivo da politička laganja nemaju ni mere ni ukusa ali i da što su ga više lagali narod je bio sve lakoverniji i živeo sve gore, pa tako čeka i naredne izbore.

Dakle,

Sticajem letnjih, uzavrelih okolnosti, poklopila su se dva, na prvi pogled, nepovezana događaja: hrabar, "baraćevski" tekst guvernera NBS Dejana Šoškića o korupciji kao GLAVNOM uzroku velike nezaposlenosti, tj. ekonomske bede, i BUS-PLUS kampanja novog načina ulaska u vozila gradskog prevoza.

Autorski tekst profesora Šoškića u dnevnom listu "Politika" je stručan, relevantan presek ekonomske situacije u Srbiji nakon dve decenije besomučne pljačke i otimačine.

Krajem februara 2007. sam na ovom blogu (tačnije, na starom blogu) postovao poslednji, deseti nastavak originalnog serijala "Suočavanje s budućnošću". Dau Džons indeks je bio negde na oko 12.000 i do leta te godine je prešao 14,000. Bogataši su zadovoljno trljali ruke, sirotinja se radovala novim kreditima, a ekonomisti pisali hvalospeve Miltonu Fridmanu koji beše umro baš krajem 2006. godine.

Krajem februara ove godine razmišljao sam da ponovo pokrenem serijal. U međuvremenu Dau Džons indeks se prepolovio, sa 14.000 pao je na 7.000. Bogataši su trljali opečene prste, sirotinja je strepela od novih kamata, a ekonomisti su pisali hvalospeve Džonu Majnardu Kejnsu koji se beše povampirio baš krajem 2008. godine.

U poslednja tri meseca, dok sam se ja nakanjivao da počnem da pišem, Dau Džons se malko oporavio, prešao je 8.000, optimizam raste, jeste da kriza može da potraje, ali najgore je iza nas, strpimo samo još malo, najviše godinu ili dve, pa će sve biti kao nekad. Mislim da je sad pravo vreme za nastavak serijala "Suočavanje s budućnošću".