e pa, društvo, kako vidim da su se pojavili neki nezaboravljeni, ali ne i prisutni ljudi, koji su obeležili početne stranice bloga (ecce florian, virtuelni vaske, pnnb, bauer), red je i nekako da se neko priseti 10. obljetnice bloga...

Ono što me je najviše nerviralo i onespokojavalo tokom novinarske karijere je pomanjkanje ili totalno odsustvo empatije prema žrtvama zločinačkog Miloševićevog režima. Sve te žrtve su, kao i Milošević i njegovi eskadroni smrti, imali roditelje, sestre i braću, supruge, decu, prijatelje.... I baš oni  su plaćali višestruku cenu bliskosti sa žrtvama: žalost, bes, osećaj nemoći, izopštenost, strah, nezadovoljenje pravde, ruganje potplaćenih medija, odsustvo empatije...

 

 

Potaknut neverovatnom količinom agresije i suštinskim nerazumevanjem i nedostatkom empatije u komentarima na Brajovićevom blogu, osećam se pozvanim da iznesem neka svoja fragmentarna razmišljanja:

 

 1. Poslednjih mesec-dva bavim se inte

gracijom jednog izlečenog narkomana

Daklem...

"are we truly living the life that we post?"

 

 

 

 

 

A Social Life (2016)  - LINK

 

Dragi prijatelji,

Juče su objavljene prve četiri priče koje su pristigle na naš konkurs.
Tema decembra je, da podsetimo, Kada sam prvi put ugledala svoju bebu.

Priče koje smo objavili:

1. Četvrtak
2. Ljubav je tvoje srednje ime
3. Priča o mojoj mrvici
4. Kada sam prvi put ugledala svoju bebu

Moj gost danas: naš mladi blogokolega pocetiodsebe

Par uvodnih reči

Namera sa kojom se upuštam u pisanje ovog članka je da započnem raspravu na temu budućnosti dece u Srbiji ako se pogleda okruženje u kome odrastaju. Naime, već sa ovih malo leta, previše negativnog vidim da mogu dozvoliti sebi ono što većina ljudi u ovoj državi sebi dozvoljava tokom poslednjih pola veka - da pustim da se stvari oko mene od direktnog značaja za moj i život moje porodice dešavaju bez ikakve kontrole.

                Dobila sam popodne od naše blogokoleginice Male Mame ( kleinemutter ) SMS poruku     sledeće sadržine:

               RFZO je odobrio enteralnu hranu svim neurološkim bolesnicima. Ostalo je da se to potvrdi u  Skupštini ( Zašto, pojma nemam. ). Najveći pritisak na njih je došao sa Bloga. Kad će deca početi da jedu tu hranu još se ne zna. Molim te da ovo okačiš kao komentar ili novi blog...

I, završi nam se još jedan zimski raspust.

Prekratko je trajao, ako mene pitate.

Trebalo bi da je duži bar za nedelju dana.

Onih nedelju dana koje su nam potrebne da se iz raznih praznovanja prešaltujemo na normalan režim života i rada. Da malo obnovimo gradivo, uđemo u rutinu i tako to...

Al' šta je - tu je. Ponovo nas čeka draga nam škola.

Pa sad sve nešto razmišljam - možda je to samo moj problem - ali, ne čini li vam se da su naši roditelji daleko manje morali da „uče" sa decom nego što mi to moramo?