Zbog Parade ponosa fudbal pomeren u ponedeljak!

Mislim da je ovo sa ovom Paradom ponosa prevrsilo svaku meru! I svake godine jedno te isto! Dosta bre vise tog natezanja. To se pretvorilo u jedno cisto zajebavanje, zajebavanje naroda, i zajebavanje drzave.

Posle Narodnog pozorišta, Akademsko pozorište je najstarije pozorište u Beogradu i najstarije živo studentsko pozorište na svetu. Akademsko pozorište je član AITU - IUTA (International University Theatre Association) Svetske organizacije studentskih / univerzitetskih pozorišta.

Akademsko pozorište osnovala je grupa studenata Beogradskog univerziteta 19. septembra 1922. godine. Potpisnici osnivačkog akta u bašti kafane hotela "Moskva" bili su Aleksandar Janković, student prava i Božidar Kovačević, student filozofije. Predvođeno Matom Miloševićem, Milanom Dedincem i Jurijem Rakitinom od svog nastanka bilo je avangardno i okrenuto novim piscima i modernom teatarskom izrazu.

Seli smo ispod ladoleža i priča je sama potekla. Prema kazivanju gospođe Juhas, rođena Zemunka Bela Rohel Frajnd je još od detinjstva bila drugačija, naviknuta da joj život više uzima nego što daje. Tokom Velikog rata austrougarske vlasti deportovale su njihovu porodicu u Bačku Palanku, rodno mesto Belinog oca.

– Jednom mi je pričala kako su se sve njene dečje igre

Gost autor: Bojan Kovačević

Predugi čas anatomije

Već tri poslednje godine iz mnogih delova Beograda zapaža se čudan prizor u pravcu Zelenog venca. Otud promalja skelet zgrade, drčan i visok, nekako neobičan, za koji kao da nije jasno gradi li se nova kuća ili je možda neka stara odrana a nikako da bude zaodenuta. U pitanju je građevina "starog Energoprojekta", kako bi je bilo najbolje krstiti, s kraja pedesetih godina XX veka, nekadašnje sedište giganta srpske i jugoslovenske inženjerske struke. Delo je cenjene Milice Šterić (1914-1998), jednog od osnivača biroa, vođe arhitektonskog departmana te firme koja se, vremenom, preselila u novi, veći objekat. Na Zelenom vencu je onda pomenutu zgradu preuzela "Beobanka". Danas je u funkciji samo petospratni trakt nad ulicom druge Milice, Carice, u kom je EPS. Suprotni krak iste visine i između njih četrnaestoetažna kula zvrje prazni i zveče praznoćom, kao svaki skelet. Stubovi i tavanice, uz zatvorene kalkane, deluju sablasno.

                                                                     ženka, mladi mužjak

Svakog leta
čini mi se
ležimo u njenoj sobi
na 11. spratu
i udišemo sasušeni vazduh
izdišući bes i netrpeljivost.
Malu dramu u jednom komadu.

Nad nama je ogromna tabla lima umesto
krova koji se viđa na filmovima ili iz autobusa

Ponekad na glas razmišljamo zašto arhitekte postavljaju
beton i lim umesto crepa
i da li je viktorijansko doba bolja opcija od industrijskog
ali nas znoj i svađanje uvek ometu tik pre zaključka

I 

            Biće ovo drugi a možda i treći put da sve počinje od jedne fotografije. Na prvoj je devetnaest crnorizaca na stepeništu Belog dvora, sa dva pripadnika UDBE, koji ih drže na okupu, takoreći uokviruju, stojeći na marginama skupa, dok u dubokoj pozadini jalove dvodimenzionalnosti fotografskog papira samoproklamovani partizanski maršal, u belom odelu, briše znoj sa čela, jelenskom kožicom. Leto je, sunce je jako i svi se znoje, škilje i izgledaju zadovoljni. Druga fotografija (pitanje da li je i postojala) bila je na kaminu hacijende u Maglajskoj 18, dakle takođe na svetom Dedinju, i prikazivala je mene sa psom u šetnji po rezidencijalnom komšiluku. I tada sam spomenuo tamo, a i sada ću ponoviti ovde, da većina pasa sa kojima sam viđen uopšte nisu bili moji psi, pa je pitanje i da li sam to stvarno bio ja ili je to bila fotomontaža. Kako bilo, to me nije omelo da pomenutu šetnju sa fotografije završim u jalovoj dvodimenzionalnosti ravnice i neba imaginarne opštine Dunavski venac. I nikada se ne okrenem ostavivši sve(t) iza sebe.

Dostupnost je reč u modi, podrazumeva da svi građani Beograda mogu da pristupe na bilo koje mesto u gradu ili u bilo koju zgradu. Pre svega se misli na Beograđane sa posebnim potrebama ili ljudima koji ne mogu da stignu baš na sva mesta gde su zamislili ili imaju neophodnu potrebu za tim. Nisu to samo invalidi, radi se o starima, mamama sa bebom u kolicima, veoma umornim, čak i ljudima koji mrze ili se plaše penjanja stepenicama i imaju samo jedan nevoljan izbor. Bilo da se radi o javnim pešačkim prostorima ili je u pitanju stambena zgrada, administracija, park, javni saobraćaj, uvek moraju postojati dve alternative koje mogu ponuditi prihvatljivu pristupačnost za sve Beograđane. To je civilazaciski zahtev i norma bez kompromisa koja otvara novu dimenziju u životu ne samo za građane sa posebnim potrebama, već i za one druge koji mogu svuda, jer će dobiti još jednog sagovornika i obogatiti svoju i gradsku komunikaciju.

dobrodošlica za I.Pelina