Sedeo sam na istom mestu na kojem sam sedeo gledajući revanš meč Pakjao vs Bredli. 

Nisam sluteo da ću 10 godina kasnije živeti 200 metara od tog paba. Nisam slutio da ce mi društvo praviti brazilska shemale. Niti da će mi ta, silikonima i hormonima prsata persona, biti neka vrsta ribe. Hana. 

Majkl Bafer najavi Klička kao tipa koji ima PhD. Lenoksa kao velikog šampiona. Sudije se ne sećam, ali nije bio stari šmeker Mils Lejn, a nije bio ni nesposobni Džo Kortez. 

Publika je bila zadovoljna jer je Kličko stalno napadao, ali Luis

odlomak iz rukopisa ''Brodolom Filipa Gradinskog''

 

Pa, dobro, jesi li ti normalan? Kakve ti to ideje padaju na pamet, da mi je samo znati? Iz kog skrivenog ugla svog otupelog mozga uspevaš da izvlačiš takve gluposti? Iz kakve, bolje reći, pomrčine svog otupelog mozga, da mi je znati, samo izvlačiš sve te gluposti, koje ti nedeljama, ako ne i mesecima unazad naviru kao gliste posle kiše, i koje, isključivo zaslugom svoje čvrste volje, uspevaš da vratiš u zemlju, hoću reći - mozak? Skoro ti je četrdeset godina a ponašaš se krajnje infantilno. Piši

ima nešto neobično u spoju dobrog benda i loše organizacije, ispoljeno mahom u tome da će kvalitetan bend izvući stvar čak i kada je na delu očajno loša organizacija. 

iako pretpostavljam da je većina posetilaca ove sajberzone upoznata sa radom benda, napisaću par reči o onome što nouvelle vague meni lično predstavljaju.

nouvelle vague, novi talas, nosi mnoštvo asocijacija na nostalgičnu francusku kulturnu scenu od pre polovine veka. danas, kako god, romantični bend, izvanredan muzički sa supersenzibilnim ženskim vokalima, predstavlja originalnu sponu s umetnošću prošlog stoleća, gde akteri te epohe polako blede iz uspomena, što zbog razumljivog protoka vremena, što od nemirnog i nestalnog života koji ih je prebrzo odneo s pozornice. nouvelle vague spaja to iščezavajuće doba sa novom, galopirajućom, nesentimentalnom, nenostalgičnom, površnom pa čak i surovo materijalističnom erom.

Postoji uverenje da građani Beograda poseduju urbano obrazovanje sticano vremenom ili u najmanju ruku budu, ako poneko nije bio pažljiv i prilježan na časovima, obavešteni u najkraćim crtama o elementarnim pravilima života u gradu ne bi li zajedno, oni i grad, nekako opstali. Najčešći slučaj kada mnogi ostaju uskraćeni za naobrazbu o ovoj temi se dešava kada mama i tata propuste na vreme da ih obaveste o postojanju nekih pravila za vladanje u gradu te odu u gradski život tek tako, nedovoljno opismenjeni. Potom, ipak se pokaže potreba za bilo kakvim znanjem i onda posle dodatnih časova i provođena određenog vremena u gradskoj vrevi jedne ili dve generacije bar i upražnjavanja građanskih aktivnosti u urbanoj matrici, može se govoriti o začetku urbane kulture, neophodnog pomagala za život građana u Beogradu. Posle toga, dalje školovanje u oblasti urbane kulture i nije posebno zahtevan napor, postane način mišljenja, deo svakodnevnice, podrazumeva se, kao vožnja bicikla jednom naučena, okreću se pedale i stiže se na ciljano mesto.

Dan kada je uspravan, kulturan, civilizovan Beograd ponovo sreo sebe.

Kada se pogledao u ogledalo i ono mu je vratilo lik.

Lik umiven od svih gadosti, podlosti i neukusa. Od taloga opake istorije.

Izvan svakog zla, izvan stvari, iluzija...

Lik kakav Beograd zaslužuje: u slavu Jovana Sterije

Ташмајдански лагуми су недавно постали део туристичких стаза, вероватно уређени, осветљени и прочишћени. Сада се зна да се они протежу у три нивоа, да су некада били каменолом, па склониште за време бомбардовања и немачки војни магацини после тога и да су ту Немци, за време окупације Београда, почели градњу команде за југоисточну Европу.

            После рата улаз у њих је затварала „Ледара“ – производња и продаја леда за хладњаке – претече фрижидера. Када су се масовно појавили фрижидери „ледара“ је затворена а улаз је остао необезбеђен. Ово је аутентичан доживљај из тих времена.

 

... (изборни) графит у Помпеји “ти упијајући воду вероватно си већ потонуо” - Помпеја, кандидати за Дуумвират у години ерупције Везува (79.г.

Grafit je poruka koja se šalje javnosti u bilo kom društvenom i urbanom okruženju jer grafitičar je drugačije ne može saopštiti. Kaže se da grafiti pripadaju supkulturi velikih gradova i iskazuju, pre svega, mada to zvuči kao stereotip, buntovan stav prema građanskim normama. Što je manje slobode, lične i društvene u urbanom okruženju, grafiti na zidovima su brojniji i podrazumevajući deo urbanog jezika, aktuelne i autentične poruke. I onda, opet od početaka: “Zapanjen sam, o zide, da se još nisi srušio pod težinom tolikih gluposti napisanih na tebi!„ je pretekli grafit izgreban na zidu u Pompeji, onomad pre volje vulkana da sve to zatrpa. Od tada, bilo je toga još kojekuda odvajkada pa posle radoznalog otkopavanja registrovane su poruke prenete grebanjem po zidu, posle uz napredak pisalo se kredom ili nekom biljnom bojom sve do danas kada se to čini sprejom. Grafiti traju, događaju se neprekidno kao deo bilo koje civilizacije mada nepriznat i u najvećem broju slučajeva nije dobro gledan.

Jutros otvorim prozor a prozor je na prizemlju zgrade u jednoj maloj ulici u Profesorskoj koloniji i gledam uz pa onda niz ulicu, preko puta nema smisla bacati oko jer je tamo komšijina kuća iz tridesetih godina prošlog veka ali od drugog svetskog rata neokrečena pa nije prijatna za prvi jutarnji pogled ali ona dva bacanja oka niz ulicu otvori pogled i to direktno i neposredno na Beograd na vodi (BGnV) mada je gledajući mapu Beograda to nemoguće, previše je daleko, isprečio se beogradski greben od Kalemegdana, pored Narodne skupštine sve do Hrama i to zaklanja vizure iz ove despotastefananizije tamo do obale