''E, moram da ti vratim Mišimu.''

Belmondo, ortak s tekmi,  gotivio je Mišimu, kao i ja. Autobiografija, fotokopirana, stajala je kod njega. Do Mišimine autobiografije došao sam preko Džonija Rackovića. Dok smo bili porodični prijatelji.

Smrdljivog od smoga, sparnog martovskog popodneva pre ''revolucije'', dvadestešestica, Dorćol – brače Jerković, taljigam do poslednje stanice.

Došao sam kod Džonija.

Prvo me je zaslepila svetlost u njegovoj sobi – svetlost koja se prelamala kroz Jugoslovensku i Srpsku zastavu. To

Nema mnogo filozofije  - ovi momci i devojke rade sjajan i divan ''posao''. 

Ima ona stara - ko ne voli životinje, ne voli ni ljude. 

Oduvek sam više bio bliži životinjama. 

Sa psima se bolje razumem nego sa ljudima a i ljubav je veća, uzajamna. 

Ali nebitan sam ja, bitan je Levijatan. 

Spasili su  mnogo maltretiranih i napuštenih životinja širom Srbije i meni je,  kao čoveku koji živim uz pse ceo život  -hvala roditeljima koji su uvek pse tretirali kao najbolje prijatelje i što sam odrastao uvek uz 2 psa u stanu - Levijatan udruženje

Da je Bogdan Tirnanić živ, verovatno ne bi bio zadovoljan studentskom okupacijom bioskopa "Zvezda". Mislio bi da je bolje zauzeti "20. oktobar". On je, naime, mislio da je "20. oktobar" više od bioskopa, da je to geografski pojam, lokacija koja omeđuje prostor na kom se rađa najveći broj Beograđana, onih što to postaju kada po dolasku iz svojih zabiti prođu kroz vremensko-prostornu kapiju Balkanske ulice.

Aktivisti "Cultural Exchange", koji stoje iza projekta "Bike Kitchen" u NS bili su prvo predmet napada pojedinih "novinara" koji su ih opljuvali i lažno optuživali, potom vandala koji su im razbili izlog, a na kraju i naše policije. Novosadski Radio 021 preneo je saopštenje „Cultural Exchange" u celosti:  

Oni su najveća pretnja u Novom Sadu?

Пре кратког времена сам добио поруку од особе коју не познајем. У неколико љубазних речи каже ми да је она сада професор математике у мојој гимназији, да организују прославу поводом 50-годишњице и да би их обрадовало уколико напишем неколико редова који би били прочитани садашњим ђацима током прославе. Било шта, каже, рецимо нешто око мојих учешћа на такмичењима.

Учинио сам то са задовољством, једва око двеста речи, јер такве прилике нису за предугачке приче (то добро знам, јер су и мени некада читали свакакве глупости док сам погледом тражио Радицу по сали). Овде ћу, са мало више детаља, испричати исту причу чију сам кратку верзију послао тамо.

Piše: Aleksandra Cimpl  

Bila sam u Podgorici. Tri dana. Nebo je sve vreme bilo tmurno, ne od oblaka, već od silnih požara koji su ove godine nezaustavivo napadali šume oko crnogorske prestonice. Tmurna vrućina me podseti na ljute arapske zemlje u vreme pustinjskih vetrova. Lep grad, ta Podgorica, puna duhovitih ljudi. Sve vreme sam bila nasmejana. Ipak, jedan momenat me je potpuno razoružao, razbio moj osmeh i naterao me je da se osetim neslobodno.

Olja Knežević, crnogorska književnica  imala je promociju svog  romana „Milena i druge društvene reforme“ u divnom prostoru Gradske knjižare, u centru Podgorice.

Napomena: Uz dozvolu autorke Jelene Vasić, prenosim integralni tekst koji je objavio CINS (Centar za istraživačko novinarstvo Nezavisnog udruženja novinara Srbije).

Veoma unosan posao vođenja BusPlus sistema Grad Beograd dodelio je kompaniji koja je, nakon polu-javnog konkursa čiji su uslovi iz takmičenja izbacili sve ostale firme, bila jedini mogući izbor

Piše: Jelena Vasić

Konkurs za veoma unosan, i istovremeno skup, posao naplate karata u javnom gradskom prevozu, Grad Beograd održao je po pravilima koje je sam doneo, ne poštujući Zakon o javnim nabavkama.

Једна кратка твитер размена ме је пресудно инспирисала да коначно почнем да пишем о Јапану што сам дуго одлагао. Разлог: увек мислим да не знам довољно иако овде живим већ три године, а јапански језик учим већ скоро 10 година ( а и сад не мислим да нешто претерано знам). Елем, како је већ трећа зима реших да напишем нешто о томе како се људи греју у Јапану. 

AleXandar Lambros