Neverovatna je neosetljivost vlasti na primedbe koje su upućene od strane arhitekata, Društva arhitekata Bograda, Udruženja arhitekata Srbije, ljudi iz kulturne sfere i svih onih koji su građani Beograda i osetili su potrebu da učestvuju u proceduri izmena Generalnog urbanističkog plana Beograda i svojim iskazima pokažu neslaganje sa megalomanskim projektom koji preti da ugrozi ne samo lik grada već i uvede u praksu model planiranja bez učešća javnosti, stručne i laičke i svakako sasvim netransparentan.
jedne veceri u beogradu, mogla bih da pocnem recenicu…a gde drugde, pitam se,kad gde god da odem, ipak ce to neko vece da pripadne mom gradu.
КАПИЈЕ ВРЕМЕНА
Претурајући по старим текстовима нашао сам запис који је отворио капије времена. Оних која су прохујала много пре мене. А и она која су била на дохват сећања и личног искуства нестајала су као тренутни одблесци неког другог, безмало туђег живота.
Ево тог записа:
„Имао је 20 година и одједном схватио да су сви ови људи око њега – и старица на углу, и продавачица у бакалници, и комшија кога је срео – отац његовог друга, и непознати који се осмехивао са посмртне листе на дрвету – сви су они, једном, имали 20 година. Осетио је да тај тренутак мора сачувати у себи, да не сме дозволити да једноставно и равнодушно прође; да је неопходно, апсолутно потребно да заустави време.
Стао је и загледао се у познату улицу, да би увек могао да је репродукује у себи: људе, ограде, два аутомобила, бљесак сунца на окнима, треперење пролећа на младим листовима у ограђеним баштама. Зграде су биле сиво-крупнозрансте и обнажене, са тамним ранама опалог малтера и тамним грбавим крововима, све много старије од њега. Постојале су пре свих његових времена, и пре времена људи које види; уместо неких других кућа и уџерица, као део града, старијег од свих споменика и спомена о њему.
А људи, њихова сећања и спомен на њих? Где су, шта је остало од одјека њихових гласова, повика, плача, смеха? Нешто мало у записима урезаним у камен и преписаним на ретке пергаменте, највише у хуку ледене кошаве и шапатима млаких ноћи зрелог лета.
Осећао је немир у грудима, жељу да се увери у делић историје у овој улици. Знао је да се иза уличне зграде пред њим налазе рушевине куће страдале у бомбардовању 1944. године. Зашао је иза и изненадио се: видео је велико двориште, рашчићено и изравнато, само се по црвеним мрљама раздробљене цигле наслућивало да су ту некад били зидови иза којих се живело. Велика празнина и мук, провалија историје у коју су потонули сви ти безбројни гласови који вековима хује Београдом.“
– Znaš, moj prijatelju, kad se čovek probudi,
prvo što treba da uradi nakon podizanja kapaka
i uklanjanja skrame sa očiju jeste da ukine
smrad iz usta pranjem zuba. Tek tad je čovek
budan, tada tek počinje nov dan.
Ovaj se drugi, ako dobro vidim, malčice odmiče
od sagovornika, stavlja ruku ispred usta, ali
samo na trenutak; diže spuštenu glavu i
odvažno prilazi.
– Tebi smrdi iz usta!
Čini
Ortak me je nekoliko dana lagao da ćemo preneti ’’vratilo’’ a meni se baš vežbalo. Njegova kuća je udaljena od moje samo 7 minuta laganog hoda (jedanput sam zaista merio) i još uvek ne vidim u čemu je bio problem. Jedno jutro probudiš se ranije, tako sam mu rekao, a pod tim ranije mislim na 8 ili 9, ne popiješ kafu, ne pročitaš novine, uzmeš samo kašiku meda, sačekaš me da dođem i odemo na sprat; uzmemo ’’vratilo’’, siđemo, malo se pomučimo, jebiga, teška je sprava, odšetamo do mene i završimo posao – onda se bacimo na zgibove. Eto, tim rečima sam