Izvinite, neoprezno sam izbrisao blog sa svim komentarima ... evo ga opet za čitanje ... Posebno mi je žao sjajnih komentara i još jedno izvinjenje komentatorima !

 

Narodna Skupština diskutuje o zakonu za legalizaciji nelegalno izgrađenih zgrada, ponovo, a činila je to nekoliko puta u ne tako dalekom vremenu. Predhodni zakoni koje je donela nisu ni za crtu pomerili volju nelegalnih graditelja da legalizuju svoje delo graditeljsko pa je i ovog puta kruterijum za legalizovanje spušten, liči kao da ga i nema a izgleda da će država njima da plati pristup legalizaciji i da ih još dodatno stimuliše za učinjenu nepodopštinu, setiće se već kako.

Unaokolo, po planeti, govori se o nastupajućem periodu energetske krize, odnosno, da će biti manjak prirodne nafte i gasa. Mlaz dragocene tečnosti iz bušotina ima svoj vek trajanja, snalaženje je u toku, čak se cedi iz nekog kamenja gde ima tog goriva ali nedovoljno a i skupo je. Toj činjenici se mora gledati u oči i jer preti da će svi sistemi na kojima se zasniva civilizaciski komfor i proizvodnja ući u period neizvesne budućnosti. To može biti tačno i razumljivo jer zaista u ono vreme nije bilo dovoljno dinosaurusa za ovakve tehnološke okolnosti i onolike prohteve i potrošnju. Beograd, delić sveta zavisnog od prirodnog goriva je takođe u toj muci, nema svojih izvora nafte i gasa već zavisi od velike braće sa svih strana koja su drežljiva ako se plati, ali mogu da se naljute i da zavrnu slavinu bez obzira na novac. Kažu neki koji se u to razumeju da nastaje era neokolonijalizma gde nisu više u igri začini, zlato i vredno kamenje, već naftni resursi kao razlog za osvajanje teritorija gde behu oni dinosaurusi a onda po redosledu, ti koj osvoje naftni prostor držaće pod kontrolom one kojima će ta tečnost biti neophodna.

Železnička stanica je mesto gde grad neposredno kominicira sa okruženjem, bliskim i dalekim, sve dokle šine mogu da stignu, čak tamo do velikih voda. U Beogradu ima toga, sa svih strana dopiru koloseci, sve te šine dođu u grad na jedno mesto pa se tako dovoze i odvoze ljudi, roba, ali najvažnije su poruke koje uz ljude i robu putuju, neopažene, ali uvek pouzdano stižu, za njih ne postoji prepreka. Zato su železničke stanice u gradu važne, oko njih se dešavaju razna zbivanja i gradski ritam je živahniji. U blizini stanica grad živi brže nego na drugim mestima, upravo zbog poruka, učestalih poruka, koje donose i odnose vozovi.

Najveća dama balkanske rok muzike, Slađana Milošević - Sweety je u saradnji sa grupom "Alogia" objavila spot za pesmu Izdaja (Ja bih da odmorim dušu).
Tekst ove pesme predstavlja kolaborativni uspeh Milana B. Popovića i Slađane Milošević. Pesma je objavljena na kompilacionom CD-u Vreme brutalnih dobronamernika, inače autorskom konceptu gospodina Popovića.
Ako ste ljubitelj avangardne i nekomercijalne muzike, nemojte propustiti da čujete pesmu "Izdaja"!

  

U ovoj državi a posebno u Beogradu,  česti su komentari o investitorima graditeljima, sa naglašenim, uglavnom negativnim kontekstom i sa pežorativnim aditivom. Dakle, investuitori su loši (veoma) momci i njima ne treba verovati jer su sa spoljne strane barikade. Oni samo hoće da se obogate, arhitekturu promovišu isključivo profita radi sve u patološkoj želji da pare zgrnu, misli se naravno na račun naroda koji teško živi. Pošto je ovaj stereotip uvrežen i utisnut u svest ljudi predanim radom političara koji su tu našli oslonac da opravdaju neke od svojih neumešnosti a i nisu se ničeg drugog dosetili ili nisu mogli, nije na odmet reći koju reč, ne u odbranu te vrste ljudi već radi razjašnjenja i pojačane statističke argumentacije za kasnije dijaloge na temu, ako ih bude, ili bar da se zna o kome se stvarno radi.

PRACTICAL TIP: In a yes or no question, the answer is almost never "it's not my ice cream."

Had I known that, I probably would not have experienced this afternoon's cerebral implosion. As it happens, I walked up to the kiosk and asked my question, anticipating a no, hoping for a yes. And that is what I got.

Priča o samoinicijativi iz 1984 godine, o tadanjem nerazumevanju i posledicama koje su stigle i do danas   

 

 Graditeljska samoinicijativa ljudi u Beogradu je postojala oduvek i tako je nekada nastajao grad ali ne samo koji se vidi na razglednicama već i onaj okolo, obeležen naširoko razvijenim naseljima izgrađenim bez saglasnosti nadležnih institucija. Svi pokušaji do sada da se i taj na samoinicijativi graditeljskih pregalaca iznikao urbani arte fact uvede u neki, ma kakav red do sada nisu uspeli. Samoinicijativa, potaknuta potrebama za čije rešavanje ljudi ostavljeni sami sebi ne vide drugo rešenje i dalje deluje i stvara novu urbanu matricu koja se više ne može zanemarivati. Urbanitet i arhitektura koji tako nastaju nameću se svojom masom i brojem kao relevantan učesnik u gradskom miljeu, nameću se i kao novo viđenje arhitektonskog iskaza. Očekuje se da budu priznati, ocenjeni i svrstani u neizostavno potrebno novo poglavlje na stranicama knjige o savremenim urbanim dostignućima metropole.

POČETAK TREĆEG LEAK-a

(... u kojem se, zbog neažurnosti Savremenijeg administratora, gubi jedinstvo vremena, prostora i radnje a poezis ustupa pred prozaičnošću situacija; Predrag Palavestra, crveni i crni buržuj o njiihovoj svakodnevici; Ladonja Reposavić i Rnežana Sistić na free-your-mind session-u; Potpisivanje peticije za Galeriju Kontekst; Lampa di Salone kod šrinka; Anti anti horke o Ratiborbu Tribincu; Grupa 484 u reenactmentu interkulturnog dijaloga 1941-44; Grupa ŠKART i Pet Sieger o Malim kutijama; šaneri o grupi URGH; Žanka Stokić i Milorad

Ništa me, poslednjih dana, nije toliko obradovalo, kao informacija koja je stigla iz mađarske vazduhoplovne kompanije Wizz Air. To je ona firma koja se silno radovala kada je mađarski Malev otplovio u večna lovišta sa kartom u jednom pravcu i koju takođe zovu mađarskom. Koliko je zaista domaća, nije moje da procenjujem. A nije ni važno. Najvažnije je da ćete avionsku kartu za neke evropske prestonice kod njih platiti jeftinije nego kada putujete autobusom od prve veće krivine.