Mnogo volim NY. Nemam reči da opišem ni zašto, ni kako, ali mnogo ga volim. Kad god odem tamo osećam se ko da se vraćam kući, valjda zato što kad sam došla prvi put u SAD došla sam upravo tu. Kad god se tamo vratim meni se zavrti u glavi od mogućnosti koje ovaj grad pruža. Ovaj prethodni vikend, za par dana, sam uspela da vidim samo delić šarenila koje ovaj grad nudi.

Da krenem nekim redom. Odem ja u New York Public Library da vidim ono što mene zanima. Pitam onog iz obezbeđenja koji nam zaviruje u torbe a gde je Volter, a on mangup kaže meni, konačno si stigla, eno

 

put

put u firencu pomalo podseca na film sema pekinpoa "konvoj". ko je u filmu sem ali mekgro video jos nešto moze da pretpostavi kako je voziti autoputevima kroz italiju. kamion do kamiona*. desna traka prakticno ne postoji tj neupotrebljiva. mozete se samo povremeno uvuci u nju dok vas pretice neko ko vozi brze od 160 km/h (prosecna brzina ostatka autoputa). na autoputevima je jedna od najređih stvari za videti auto pumpa. a ako nadjete pumpu, toalet je najverovatnije u metalnom kontejneru iza. restoran zaboravite. ali zato nikako ne zaboravite espreso.

Možda nije situacija da pominjem letovanje i mnogima stajem na muku ali mora se. Danas mi se javlja prijateljica sa pitanjem koliko je sajt Booking.com pouzdan (nisu me platili za reklamu). Odgovaram da uvek tamo rezervišem hotele gde god da skitam. Veoma sam zadovoljan uslugom i najčešće njih koristim. Da ne kažem uvek. Onda ide drugi deo priče. Sledi upoređivanje cene hotela koji se tamo nudi sa cenom za isti hotel preko

 

PUTod hiljadu milja počinje korakom, izreče onomad premudri Lao Ce.

 ’Ajd da ga tumačim, crtam pučanstvu, ono, šta je „pesnik“ hteo da kaže. Ko me ovlastio? A ko će da mi zabrani? Svi svakoga i sve tumače do mile volje od kad je sveta i veka, e pa mogu i ja osobno svog omiljenog lika, gosn Lao Cea i šlus! Mislio čovek, podrazumevao, PUT i PUT (i sve druge milijarde milijardi PUT-eva). Jedan, nazovimo ga prvim, je PUT,

Još pre nekoliko meseci sam razmišljala da počnem da pišem blog, ali nikako nisam mogla da se odlučim o čemu. Prvo sam mislila o novoj sezoni Formule 1, ali sam shvatila da je pogodnije da počnem sa ski letovima, tačnije Svetskim prvenstvom na Planici, pošto imam priliku da prisustvujem istom.

Iako je sutra, u petak, prvi zvanični dan šampionata takmičenje je na 'Velikanki' počelo u četvrtak i ja sam bila tamo. Osećaj koji sam imala kada sam se našla ispred najviše letaonice na svetu za mene, za sada, može da se poredi samo sa odlaskom na trke Formule 1. Ne radi se

Dan Svetog Patrika je opšteprihvaćen kao praznik svih Iraca, mada ga slave samo oni katoličke vere. Proslavlja se u znak sećanja na najpoznatijeg Irskog sveca, zaslužnog za preobraćenje lokalnih plemena i prihvatanje hrišćanstva. Nekada religiozna proslava, danas je prilika da se Irci okupe i provesele širom sveta, te da im se priključe svi oni koji bi voleli da budu "Irci na jedan dan".

Sedim sinoć sa kćerkom i pričamo šta bi valjalo da vidi još u Hamburgu, gde putuje ujutro, na 15 dana, po pozivu nemačkog i holandskog udruženja mladih reditelja. Putuje JAT-ovim avionom, moja super ideja, naravno, jer kad je kupovala kartu bio strajk 4.000 pilota Lufthanse i Germanwings-a, pa ja ko savesni roditelj preporučila

Danas sam malo "kopao" po nekim propisima i zaustavio se na Zakonu o prebivalištu i boravištu građana, donetom negde 1977 godine, ali u međuvremenu menjanom i dopunjavanom jedno pet - šest puta. Poslednji put negde 2005. godine, ako se ne varam. No i pored tolikog broja izmena i dopuna, teško da postoji rigidniji, nefunkcionalniji i gluplji propis. Ali o tome šta se u njemu sve krije, malo kasnije.

Na početku da razjasnimo osnovne pojmove kojim on operiše. To je prebivalište i to je boravište. Prebivalište je mesto na koje se građanin nastanio

Noć u savani Južne Afrike... Ne čuju se nikakvi krici. Izuzimajući motor Land Cruisera, tama je nečujna. Obavijena je notom pepela i dima od požara koji je tuda prošao pre nekoliko dana. Jedino što vidim je uski snop reflektora kojim vodič šara po šipražju. U snopu se nađe pokoja impala ili zec i.... hej-hej-hej-hej!!!!

Putem se nonšalantno približavaju dva afrička divlja psa (lat. Lycaon pictus, bukvalno: oslikani pas) – najugroženiji mesojedi podsaharske Afrike!! Da me podsete da je ovo ipak 21. vek u kome divljina može opstati samo uz dobar wildlife management, jedan nosi ogrlicu sa radio-odašiljačem. Približavaju se kao da ne postojimo, kao da motor ne brunda i kao da nismo uperili snop svetla u njih. Naprosto, idu svojim putem. Pitanje je – u kom pravcu taj put vodi?

 

Ako smo u sredu bili na Marsu, juče smo bili na Jupiteru. Posetili smo pedijatrijsku bolnicu Majer, koja ima internacionalni karakter i u njoj se leče i operišu deca iz celog sveta. U njoj je i centar za medjunarodnu saradnju u oblasti medicine, zahvaljujući kojoj smo dr Vajs i ja u studijskoj poseti porodilištima Toskane.

Bolnica izgleda kao jedan veliki vrtić, zabavni park, diznilend... ma, ne znam ni sama kako to da nazovem. A kada mi je dottore rekao da imaju klovnove koji redovno zabavljaju decu i druže se s njima i životinjama, htela sam da padnem u nesvest.