(Posto u ovim uslovima nikad necu stici da nadoknadim mesec dana tokom kojih nisam postovala, preskacem taj period i hvatam korak sa sadasnjim trenutkom. Ono izmedju, ima na FB/u a bice i u knjizi o Japanu, koju planiram da uskoro sednem da pisem.)
 
24. oktobar
 
Pre dolasa u Kjoto, na grupi Free camping and hotsprings in Japan pitala sam za preporuke u vezi kampovanja u ovom gradu. Dobila sam koordinate za dva mesta, oba u
 

25. septembar
Primećujem da su ljudi na Honšuu dosta opušteniji od svojih zemljaka na Hokaidu. Ne ustežu se da me pogledaju znatiželjno, da mi mahnu u prolazu, da mi upute osmeh. Čini mi se kao da su slobodniji prema strancima, nisu toliko uzdrzani, i ujedno su i radoznaliji.
 
*
Scena prva:
Nakon dugog tunela bez trotoara za pešake i bicikliste, još u stresu od svih kamiona koji su projurili pored mene, sjurila sam se nizbrdo i, ugledavši Lawson, ukočila na parkingu ispred prodavnice. Prošla sam pored
 

21. septembar


Iskrcala sam se u mokro jutro bez neba, koje je sasvim prekrilo teško sivilo. Prethodnog dana, tajfun je pogodio jug pacifičke strane Japana. I kao što sam se već u dva-tri navrata osvedočila, to se na ceo arhipelag odrazi u vidu obilnih kiša i naglog zahlađenja.
A ja sam stigla bolesna. Poslednjih dana na Hokaidu uhvatila me je jaka prehlada, pa sam se gušila od kašlja i kijala sam kao da sam alergična na sam vazduh. Na feriju sam dobila i temperaturu, valjda od onsena u koji sam otišla ne bih li tu prehladu što pre izbacila iz sebe.

14444879_10208422238968337_6000701654926186257_o-e1476932755226.jpg

 
2016-09-26 11:36:12

PLEMENIT NEKI SOJ

aleksandarkarisik RSS / 26.09.2016. u 12:36

Pre neku godinu došlo bilo vreme da se sa porodicom zaputim put Grčke, na možda zasluženi a sigurno, preko potreban odmor. Onda se desilo nešto što me je zadužilo da napišem ovaj blog, mada, red je bio da ga napišem odmah. No, šta da se radi, tako ispadoh nekako da sam kao pravda, spor ali dostižan. Daklem, evo ga sad.

 

/Zbog problema sa sporom konekcijom, poslednje fotografije nisu mogle da se učitaju u punoj rezoluciji./

13. septembar

Pošto sam islikala Cape Soya, sebe i bicikl ispred spomenika najsevernijoj tački kopnenog Japana, krećem na jug. Za promenu, vetar me ne udara čeono, već je skoro leđni. Predeli su sasvim drugačiji nego sa strane Japanskog mora. Ovde je sve nekako pitomije, možda bi prava reč bila – blaže. Blaže su boje, blaže linije, blaži vetrovi. Čini mi se da se nikada nisam ktorljala kroz lepše predele.

14292360_10208355940070906_1299798470742819495_n.jpg?oh=999fad78da5e00413ed7bb047c92490a&oe=58696466

 

(Zbog uslova u kojima postujem, tokom ture u Japanu moraću da zadržim dnevničku formu, tačnije, da kopiram svoje statuse sa Fejsbuka, pošto nemam kad ni gde da pišem blogove. Iz istih razloga, i fotografije prilažem na kraju teksta. Izvinjavam se svima što ne mogu da odgovaram na komentare, ali mogućnosti za pristup netu su mi zaista ograničene.) 

 

7. septembar

Danas malo kiša, malo sunce. Ali su zato pejsaži slikarski nestvarni. Osećaj da sam na dalekom severu je potpun.

Zaustavila sam se dosta rano pošto je ponovo počelo

 
2016-09-10 07:10:51

Olimpijski plamen

jinks RSS / 10.09.2016. u 08:10

Uvreženo je mišljenje da rituali, kao jedno od osnovnih vezivnih tkiva zajednice, predstavljaju stvar prošlosti. Ipak, možda stvari stoje i nešto drugačije. I možda smo upravo sada mnogo više nego ikada i izloženi nečemu što funkcioniše po sličnim principima, prilagođeno, između ostalog, mnogo većim grupama ljudi i novim medijima.

 

*
Keniči je bio jedini preko liste Warmshowers koji mi je odogovorio na molbu za smeštaj u Saporou. Načelno se slagao sa tim da me ugosti, ali ukoliko se desi da u vreme mog dolaska bude zauzet, moraće da me odbije. Ok, složila sam se. U njegovom profilu pisalo je da je svojevremeno napravio četvorogodišnju turu oko sveta biciklom, a u spisku zemalja kroz koje je prošao nalazila se i Srbija. Uz zahvalu svim ljudima koji su ga ugošćavali tokom njegovog četvorogodišnjeg pedalanja po svetu, napisao je i da sada želi da se oduži za tu dobrotu tako što će i sam ugostiti neke

 

2. septembar: Japanski feri

U Japanu je sve dobro organizovano i precizno funkcioniše, pa nisam ni sumnjala da će tako biti i sa ukrcavanjem na feri. No, ovoga puta ta već poslovična japanska tačnost nije mi išla naruku, pošto je po rasporedu, trebalo da uđem na feri tek u 4.30 h ujutru; da sam pešak, već od 2.15 h mogla bih da se ispružim u svom krevetu ili da se banjam u onsenu...

14191895_10208258275669357_569477376534524282_n.jpg?oh=74172beb6f61009bd4d6873683f0aa18&oe=584FBB22

 

30. avgust

Razvlačile smo se do skoro deset moja domaćica Dragana Tintor i ja, odlažući rastanak. Za dva i po dana, zbližile smo se kako se to dešava sa srodnim dušama. Osećala sam se prihvaćeno i voljeno, trudeći se da bez zadrške i ja njoj pokažem svoju naklonost. Otud smo i jutros morale da najpre popijemo kaficu, pa da doručkujemo, na japanski način, naravno, mada prilagođen mojoj navici da ujutru jedem nešto slatko.
Nisam se bunila kada mi je GPS iscrtao rutu okolo-naokolo, uglavnom zaobilazeći planine na putu do druge obale, one na Japanskom moru. Cilj mi

 

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana