Danas je 4. mart, 2010. Sutra rano ujutru krece nova naucno-edukativna ekspedicija na Antarktik... novih 50 ljudi ce imati tu privilegiju da se upusti u neverovatnu avanturu i stekne neverovatno zivotno i profesionalno iskustvo... Osecam blagu zavist prema svima njima, a opet sa druge strane neizmerno sam srecna jer ce nova lica, entuzijaste imati priliku da prodju kroz slicno iskustvo kao sto je moje.... Uh, kako bih isla ponovo!

Obuzeta nostalgijom i secanjima na neverovatne dve sedmice provedene u prelepoj ledenoj pustinji, i citajuci svoj dnevnik napisan tokom ekspedicije, naisla

U sredu (18.aprila) su Olimpijski časovnici na Trafalgar skveru i Terazijama pokazivali broj sto. Ušli smo poslednjih 100 dana do početka Igara kao u poslednjih 100 metara u finišu olimpijske trke. Trke koja je počela pre šest godina kada je objavljeno da je London postao prvi grad na svetu koji će po treći put biti domaćin modernih Olimpijskih igara.

My name is Neil Dymock and I am one of the Trustees of the Welsh Football Supporters Charity Gôl! here to tell you of an exciting initiative we are doing this November, in conjunction with the British Embassy here in Belgrade.

Gôl! was launched in November 2002 by a group of Welsh football fans, who wanted to make a difference to a local community in Baku, Azerbaijan following the Welsh football team.  The idea began in a bus conversation between Dylan Llewellyn, Neil Dymock and Gary Pritchard who were on their way

 Anin mec protiv Marie Sarapove poceo je taman dovoljno kasno da u mraku vise ne mozemo da vidimo tamne oblake koji nam nagovestavaju slabije vremenske uslove za sutra. Veceras je osetno hladnije nego prethodnih noci, vetar duva sa juga i dole na terenu izgleda da za sad ne pravi veliki problem. Ali Maria i Ana jedna drugoj prave dovoljno problema i bez vetra.

Živim u jednom prilično velikom gradu, ne mogu da kažem u kom, mada mnogi moji internet prijatelji znaju njegovo ime. Naravno, u ovoj mojoj metropoli ima više mesta za svirku, a ja imam jedno omiljeno, plus još nekoliko rezervnih (ali koristim ih uglavnom u hladnijem delu godine).

Od 2012. pa naovamo, na 'domaćem terenu' sam svirao jedva desetak puta, a poslednji put tamo negde u oktobru prošle godine. A i tih deset puta je bilo na tim nekim rezervnim pozicijama. Znači na svom omiljenom mestu nisam svirao oko dve godine. Postoje i razlozi za tako dugačku pauzu, ali

1.
Čim sam prvi put pomenula da ću na Tajvan, javio mi se Fejsbuk prijatelj Vlada Kolaj, koji tamo ima prijatelja. Predstavio mi ga je kao prebogatog šezdesetogodišnjaka, sa dva braka iza sebe i četvoro dece, te ocem od skoro sto godina, o kome se brine, a saznala sam i da je vlasnik dva sprata u zgradi u centru Taojina, u koji dolecem.

Ime mu je Dzordz Jang, a u prepisci koju smo zapoceli, pokazao se kao vrlo sazet i praktican sagovornik. Pitao me je sta mi treba, rekao da će me docekati na aerodromu, ponudio mi smestaj, pozvao me da sa njegovom porodicom docekam Kinesku

Petak:

12:25pm

Distance u ovom gradu su ponekad ogromne, ako je suncano u Brooklynu, mozda pada kisa u Queensu kod teniskog centra. Mozda je u pitanju neka podsvesna prevara mozga, ali je cesto osecaj da kad izadjete iz podzemne zeleznice posle dugacke voznje da je gde god izasli temperatura znatno drugacija od one kad ste usli.

Danas temperatura ne izgleda mnogo problematicna -- jedan obican avgustovski petak, osim sto je sutra praznik pa se vise plasimo velikih guzvi nego velikih temperatura. Uz prognozu je doduse bilo

 Subota:

10:49am 

 Do pre par sati nismo znali ko je Sophia Blackall, ali nam je sada drago da je znamo. Fotografija koju ispod vidite je prva fotografija ovog bloga koja nije licno uslikana negde u Njujoroku. Ova fotografija bi zapravo bila uslikana negde ispod Njujorka, jer je u pitanju crtez koji od pocetka US Opena -- a i ko zna od koliko pre -- krasi vozove podzemne zeleznice. U poredjenju sa napornim reklamama koje vas obicno bombarduju da ulepsate zube, naucite engleski, sredite kozu ili vidite neki novi film, ovakav poster zna da vas