Osim pizze na svakom cosku, velikog izbora vina i vjerojatno kolicine smeca za vrijeme talijanskog strajka, New York i Napulj veze geografska sirina. Pa ipak, iako su na gotovo istom stupnju, sto zbog hladne struje koja se ovuda smuca, sto zbog sjevernih vjetrova...klima se itekako razlikuje. 

 

 

Nema niceg ljepseg nego kad ti u petak jave da ne moras na posao jer je pao

Uvod

Bice kratak jer gorim da krenem sa pricom. Ne znam zasto bas sada. U to vreme sam u Severnoj Americi (koju cu nadalje zvati ‘Amerika' jer kontinent podeljen izmedju dve drzave, sa repovima zapalim Meksiku, to moze da podnese) bila jedva par godina. Neke od ovih epizoda su se pojavljivale ranije u odlomcima ili slikama i u drugim pricama, ali niti ja znam gde su one sada, niti to ima neke vaznosti u ovom trenutku kada je sve doslo na pravo mesto. Ono sto sam zelela da kazem je da tek sada uvidjam da je put u San Francisko bio jedno misticno putovanje u dolinu koja je moja, i samo moja. Nisam joj zapamtila koordinate, ali ne mari.

... ili ptičarenje tamo gde je i izmišljeno

Tokom nedavnog putešestvija Istočnom Anglijom, prijatelj me je poveo u birding, u potragu za guskama, u zemlji koja je ptičarenje i izmislila. Moram priznati da se bolje osećam kada kažem da brojim guske, nego, recimo, da brojim patke. Naime, par zima sam proveo u timu koji je po Srbiji pratio seobe i zimovanje

Verovatno ritam (jednom godišnje) čini da odlasci (dolasci? evo već sam zbunjen) u domovinu budu neka vrsta emocionalnog molotovljevog koktela. Boravci tamo me uvek zbune, izazovu mixed emotions i blokiraju na neko vreme. Pretpostavljam, po primerima nekih prijatelja koji češće odlaze/dolaze tamo, da bih oguglao ukoliko bih odlazio/dolazio češće.

Motor UAZ-a brunda banatskom pustarom koju brije uporna košava. Oko nas je zatalasana stepa obrasla suvom travom odmakle zime i prošarana retkim, usamljenim drvećem. Na horizontu je poneki oronuli i, najčešće, napušteni salaš. Malo je oranica jer su na ovoj neplodnoj, često zaslanjenoj zemlji, slabi prinosi. Pročišćeno košavom, nebo nad nama je vedro i plavo.

Put - tek tragovi točkova ugaženi u niskoj travi - je uglavnom prohodan, sa izuzetkom bara punih žitkog, crnog blata pred kojima moj vodič, lovočuvar Sava Nedeljkov blokira diferencijal i prebacije pogon na sva četiri točka. Uprkos mom nepoverenju u vozilo, 2400 kubika s lakoćom gura UAZ i kroz sasvim neprivlačne kaljuge. Pošli smo u potragu za poslednjom preživelom populacijom ugrožene velike droplje u Srbiji.

Brian Stoneman je bio moj prijatelj i vrhunski ptičar. Odrastao u londonskom East Endu, govorio je teško razumljivim kokni akcentom. Školu je napustio sa 16 i zaposlio se u fabrici, koja će mu kasnije doći glave. Kada se sa oko 50 godina penzionisao, lekari su mu zbog azbesta u plućima davali svega dve godine života. Ipak, Brian se preselio u Tursku, gde je kupio nedovršenu

The paradox of identity politics, in short, is that one needs an identity in order to feel free to get rid of it. (Terry Eagleton: The Idea of Culture, Oxford: Blackwell Publishers, 2000, str. 66)

Ulice u Siboneyu, kao i u većem delu Havane, bile su obeležene brojevima. Juan Berasategui sećao se mape Havane koju je video u Miamiju, na kojoj su mnoge ulice, čak i na periferiji, imale imena. Mapa je sasvim različito izgledala od turističke mape koju je dobio ovde, u Havani, da se lakše snađe. Isto mesto izgledalo je toliko različito na te dve mape da se pitao ono što ga je mučilo od početka, od ideje da dođe ovamo, ali i dublje u prošlost, od rođenja: mogu li se dva nivoa kubanske stvarnosti, koja se bave istim mestom, preklopiti i postojati zajedno, u istom kontinuumu?

 

 

As you know, young Cubans often feel alienated from their Cubanosity roughly from ages 15 to 30. Then it comes back with a vengeance! (komentar korisnice pod nadimkom Victoria na stranici http://futuremd.blogspot.com/2006/02/smells-like-mistolin-spirit.html, posećenoj 4. januara 2009.)

Preskačemo turističke delove, opšta mesta o Kubi, zemlji boja, zvukova i slika, koju je naš junak pomalo opijeno razgledao i upijao. On je namerno odlagao, kao dobar kockar koji ni sam ne gleda svoje karte do poslednjeg trenutka, posetu bivšem domu svoje porodice. Dao je sebi vremena da malo vidi taj drugi svet u koji je došao kako bi bio spreman da se suoči sa svojim položajem u njemu i prema njemu.

Postoji neka vrsta Zadužbine koja, sa neverovatnim samouverenjem, ide po radio programima i izjavljuje, emfatičnim glasom, kako se kubanski suverenitet nalazi u Miamiju. "Mi smo kubanski narod u egzilu i na nama počiva suverenitet", kaže. To bi značilo da su oni tamo, na Ostrvu, stranci. Oni su okupaciona vojska. Nisu Kubanci. (Luis Ortega: Cubanos en Miami, u španskom originalu: Hay un tipo de Fundación que, con un desparpajo increíble, va a los programas de radio y declara, con voz enfática, que la soberanía de Cuba reside en Miami. "Nosotros somos el pueblo cubano del exilio y en nosotros está la soberanía", afirma. Es decir, los que están allá, en la Isla, son extranjeros. Son un ejército de ocupación. No son cubanos.)

Siboney je sve do nekog trenutka tridesetih godina prošlog veka bio malo naselje nadomak Havane, sa imenom koje označava jedan od naroda pretkolumbovske Amerike. Kako se grad širio na zapad, Siboney je postao zanimljivo mesto za gradnju zato što je samo nekoliko stotina metara od vode, a istovremeno u svom većem delu pomalo uzdignut tako da manje plavi kada se more izlije u kišnoj letnjoj sezoni. Prostor za luksuznu gradnju polako je ponestajao u krajevima bližim centru grada, kao što su Vedado i Marianao, i po Siboneyu počele su da niču vile.

Na vodi, u blizini Siboneya, otvarali su se socijalni klubovi za elitu, Marina Hemingway takođe nije bila daleko, i nouveaux riches predrevolucionarne Havane naseljavali su se tu sve više i više, naročito u godinama neposredno pred revoluciju. Prava prigradska idila - svuda se moralo ići automobilom, ali to nikome nije smetalo. Dominantni arhitektonski stil Siboneya odslikavao je, i odslikava, vreme ekspanzije, sa vrlo jakim uticajem visokog modernizma, zaljubljenošću u beton, oštre ivice i gole forme. Oštre ivice i gole forme - to gotovo zvuči kao neka čudna vrsta metafore za Kubu kakvu je Juanov deda napustio.

Kako me je vađenje novog pasoša podstaklo da se vratim starom hobiju, putovanjima, reših da sa prijateljima provedem Novu Godinu negde preko. Sledi kratka priča o poseti Budimpešti, kombinacija doživljaja i praktičnih saveta svima koji su namerili u tom pravcu, a ne putuju da bi pregovarali o isporukama gasa... >>>