Divlja gradnja, a onda kada se to razmnoži i divlji grad, nastaju u okviru koji se može kazivati kao narodna sirotinjska arhitektura.Odlikuje je jednostavnost. Prostih , svedenih na neophodno, skromnih, bez ukrasa formi, likovnosti sličnoj Misu ili Korbiju ili posle i nekim minimalistima. Nasuprot kraljevskim palatama nakićenih i punih ukrasa ili ovih čuda koje prezentuju Gospođa Hadid i ostali sa liste mega zvezda arhitekture.  

Ali nije to od juče, tako je kroz celu istoriju, od Praoca i njegove pećine ili nastrešnice do danas, uporno je taj način autentične gradnje bio paralelan svim stilovima koji su nastajali, menjali se i nestajali. Divlja gradnja je opstajala, trajala i podsećala da je arhitektura pre svega odgovor na realne potrebe ljudi na koje se odgovara u skladu sa mogućnostima, kulturnim, ekonmoskim i još po nekim.

The architects of our doom
Around their tables sit
And in their thrones of power
Condemn those they've cast adrift
Echoes down the city street
Their harpies laughter rings
Waiting for the curtain call
Oblivious in the wings

"Velimir Ilić je od nas  dobio dozvolu za nošenje oružja", rekao je ministar*

..................................

Priča o samoinicijativi iz 1984 godine, o tadanjem nerazumevanju i posledicama koje su stigle i do danas   

 

 Graditeljska samoinicijativa ljudi u Beogradu je postojala oduvek i tako je nekada nastajao grad ali ne samo koji se vidi na razglednicama već i onaj okolo, obeležen naširoko razvijenim naseljima izgrađenim bez saglasnosti nadležnih institucija. Svi pokušaji do sada da se i taj na samoinicijativi graditeljskih pregalaca iznikao urbani arte fact uvede u neki, ma kakav red do sada nisu uspeli. Samoinicijativa, potaknuta potrebama za čije rešavanje ljudi ostavljeni sami sebi ne vide drugo rešenje i dalje deluje i stvara novu urbanu matricu koja se više ne može zanemarivati. Urbanitet i arhitektura koji tako nastaju nameću se svojom masom i brojem kao relevantan učesnik u gradskom miljeu, nameću se i kao novo viđenje arhitektonskog iskaza. Očekuje se da budu priznati, ocenjeni i svrstani u neizostavno potrebno novo poglavlje na stranicama knjige o savremenim urbanim dostignućima metropole.

 

Na molbu roditelja Kristine Denčić ponavljam blog. Ovo je još jedan pokušaj u nadi da će se neko odazvati. Bilo je par ljudi koji su se preko privatnih poruka javili iz inostranstva da pomognu Kristini, ali su u međuvremenu odustali, ili nisu našli vremena. Skromna svota novaca prikupljena u akciji Svi za Kristinu je potrošena, a bitka još uvek nije završena.

Politički sekretari u Britanskoj ambasadi, Aleks Bruks i Džejms Mur učestvovali su u zajedničkoj biciklističkoj turi Ambasade, British Council-a i prijatelja, čiji cilj je bilo prikupljanje novca za Dom za decu ometenu u razvoju „Kolevka". Ovo su njihova razmišljanja o samoj akciji, preprekama, izazovima, ciljevima...

Aleks: Radi se o izazovu! Nekoliko meseci ranije počeo sam planiranje akcije koju možemo nazvati „Velika humanitarna avantura Britanske ambasade" da bismo prikupili novac za Dom za decu ometenu u razvoju „Kolevka" iz Subotice.

Ukratko, metoda je sledeća: dođeš, pregledaš, prebrojiš. Jednostavno, zar ne? Pa ipak, mučim se s ovim tekstom već neko vreme. A pre kojih 16 zima sam baš o tome pisao u poslednjem broju Evropljanina, onom na čijoj je naslovnici Ćuruvija iza rešetaka, koje nije doživeo da vidi jer je odstreljen dve nedelje kasnije, a ja još ne znam ni izvršioca, ni nalogodavca, iako me svakog dana uveravaju kako (sam dovoljno glup da) živim u tzv. pravnoj državi.