Vest: Srpski narodni pokret "1389" prosledio je svim beogradskim redakcijama i-mejl da će otkupljivati fotografije učesnika "Parade ponosa" da bi ih objavljivao na "jednom sajtu", "kako bi roditelji mogli da prepoznaju seksualno devijantne osobe i zaštite decu od njihovog štetnog uticaja".

***

Molim da se pripiše gdi

gost autor: Boban Stojanović

Poštovani gospodine Krstiću,

 

Najpre, smatram da je komentar o nepoznavanju sasvim na mestu. Nažalost, opšta situacija u državi otežava vidljivost gej osoba u našem okruženju.

 

Kao grom iz vedra neba na dnevni red je došla Parada ponosa 2011.

Počelo je tako što je Dačić izjavio da policija neće da obezbeđuje gej paradu ako je Vlada i političke partije ne podrže. S jedne strane je to odlično jer je naterao vlast i druge stranke da se javno izjasne, ali s druge strane je loše, jer je Parada ponosa jedini događaj za koji je potrebna dozvola Vlade. Ne sećam se da je ministar Dačić tražio podršku cele Vlade za obezbeđivanja drugih skupova visokog rizika!?

Ali, brže bolje je tu skočilo drvo iz Jagodine da ponovi svoj stav, a ja sam još prošle godine odlučio da ne komentariše niti da reagujem na izjave mungosa i ostalih divljih životinja, tako da preskačem drvo i idem na našeg dragog gradonačelnika.

Samo pre nekoliko meseci je gradonačelnik podržavajuće govorio na skupu Gej strejt alijanse u Skupštini grada, da bi danas govorio protiv gej parade. Interesantno je da je LGBT populacija opet žrtveno jagnje, koje će da oseti sav gnev građana Srbije. Dragan Đilas je tim izjavama pokazao prstom na nas i ohrabrio huligane da ponovo izađu na ulicu i razbijaju grad.

Prošle nedelje sam doživela vrlo neprijatno iznenađenje na beogradskom moru - Adi Ciganliji, najvećem i najposećenijem gradskom kupalištu. Usred sezone, na regularnoj plaži makiške obale, kada sam u 7 pm htela da se «bacim» još jednom u vodu, istuširam se, malo iskuliram pa oko 21 h krenem kući, kao i obično - biciklom, desila se opšta pometnja. Spasioci su se rastrčali po plaži, smrknutih lica, sa pištaljkama i voki-toki aparatima, urlajući i praveći hajku na nedužne kupače, terajući ih iz vode, jer posle uvođenja novih bezbedenosnih mera, na Adi je zabranjeno kupanje od 19 h do 10 ujutru, kao i preplivavanje jezera.

U prvi mah nisam shvatila šta se dešava, međutim kada sam videla da spasioci isteruju ljude iz vode, vrlo grubo i nepristojno demonstrirajući silu, mom čuđenju i razočaranju nije bilo kraja. Za plivače neznatno udaljene od dozvoljenog prostora za kupanje, obeleženog kanapima i bovama, postarala se služba u brzim motornim čamcima, koja ih je maltene za kosu vukla do obale. Frka i panika koje su nastupile, ostavile su zbunjene građane u užasu i neverici. Spasioci su uglavnom vikali ponavljajući da je njihovo radno vreme do 19 h isteklo i da nema više kupanja, preteći kaznama od strane komunalne policije koja u velikom broju (pod punom «ratnom» opremom) patrolira u grupama obalom, što pešice, što na biciklima.

Švajcarska je zemlja čuvena ne samo po bankovnoj tajni, Davosu, Hajdi, siru i čokoladi, nego i po čestim referendumima, na kojima se odlučuje da li neka od takozvanih inicijativa ima da bude prihvaćena ili odbijena u parlamentu. Vest je obišla svet: na poslednjem referendumu prihvaćena je inicijativa koja se založila za zabranu dalje izgradnje minareta u ovoj zemlji.

Ne, stvari nisu crno-bele, ma koliko prizivale slatko likovanje svih otvorenih i prikrivenih mrzitelja islama, ili zgražanje pobornika ljudskih prava i verske tolerancije. Švajcarska je zgranuta više od svih posmatrača šamarom koji je dobila od - sebe same.

Još koliko dan pred referendum procenjivano je da će protiv ove nečasne inicijative, koju je pokrenula Švajcarska narodnjačka partija (SVP), glasati najmanje 60 odsto glasača. Dogodilo se suprotno - 57 odsto ih je glasalo za zabranu.

U Belorusiji gde se sada nalazim, uglavnom nema jakih organizovanih neformalnih grupa koje sebi daju za pravo da tuku one koje im se ne sviđaju. Prema rečima mojih sagovornika, grupe koje postoje su suviše male i (za sada) ne baš preterano organizovane. Kažu da su delovi policijskih jedinica i KGB (i dalje postoji) veoma dobro obučeni da brzo i

 

Ne, to nije izjavio ni praktičar kao Hitler, Musolini, Staljin, Mao, ili Pinoče, niti teoretičar kao Makijaveli. Nije ni urednica bloga, ni moj šef, ni Njanja. Radi se o Nobelovcu. I ne, nije ni Kisindžer, ni Arafat.

Наслов текста као мој одговор на питање које се од 6. јануара најчешће чује: да ли је у реду ограничавати слободу говора?

Овим одговором сам изненадио и самог себе, јер ми је први инстинк говорио - не, никако, пупупу! Ту је позната максима Волтера, о брањењу права саговорника на мишљење и поред неслагања, као нека врста светионика

Neverovatna je otpornost predstavnika vlasti na veoma jasne i dokumentima potkrepljene nalaze Fonda za humanitarno pravo, a koji se tiču novog načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića. Zapanjujuće je da mediji i građani neće da pogledaju javno dostupne dokumente u sudskoj bazi Tribunala (icr.icty.org) i da odbijaju da 13 godina kasnije shvate da se "odbrana Srbije na Kosovu" krajem prošlog veka sastojala od veoma teških zločina za koje je neko odgovoran. Taj "neko" nikako ne može biti neko N.N. lice, budući da je Srbija itekako imala efektivnu kontrolu na Kosovu. Pored "običnih" vojnika i policajaca, tu su bili i oni koji su sprovodili naređenja i politiku vrha države oličenog u Miloševiću. Neki od njih su stigli do Haga, a neki su među nama. Treba samo pročitati...

 

 

Sajam je turizma - parada kiča, uglavnom. Verovatno ima i da se rezerviše nešto povoljno, nisam tražio. primećujem da je seoski turizam slabo predstavljen.

Ali ne pišem ovo zbog turističkih aranžmana nego zbog vina. Uz sajam turizma održava se i izložba vina. Neinventivno i nemaštovito organizovana, dominiraju mešetari, prekupci, nakupci, prodavci magle, Trotteri bez duha i mašte... Ali - ima vina.

Ima svega, od najgoreg