Utisak dana: "Došao sam u Novi Sad da srušim mađarske ustaše što teraju Tomu da potpiše za Kosovo."

(protestant iz Mladenovca)

Ovaj intelektualac, lingvista, neumorni autor knjiga i članaka, predavač, politički aktivista, disident itd. najčešće uzburkava strasti bez obzira na temu i geografsku širinu/dužinu. Što bi rekli (moji) Vojvođani za dobrim konjima se prašina diže.

Kao vrljav i lenj konzument medijskih sadržaja te shodno tome (pre)često trupkajući dobrano pozadi za zbivanjima, o velikoj čaršijskoj fertutmi koju je detonacijom u „Vremenu“ izazvao Muharem Bazdulj saznao sam čitajući reakciju Biljane Srbljanović. Koju je na Tviteru linkovala Vesna Pešić. A u kojoj je reakciji Srbljanovićka – po odsustvu žara i sadržajonom siromaštvu sudeći - po zadatku  otaljala odgovor na pismo, i to i Ivančiću i Bazdulju. Onda i Ćirjakovićeve stavove u „Politici“ o polemici koja se zapodela. Onda sam natrapao na Bazduljev odgovor Ivančiću, pa onda na Ivančićevu odbranu idola od pobesnelog jeretika i reakciju na Bazduljevu tešku diverziju od koje je sve krenulo: dakle tekst u „Vremenu“ br. 1244 od šestog novembra leta gospodnjeg 2014.

„Hronika najavljene praznine“, tako ga je autor naslovio.

I nisam zažalio. Čitajući paškvile Srbljanovićke i Ivančića dalo bi se zaključiti da oni brane a Bazdulj napada pokojnog Srđu Popovića. Čitajući izvorni tekst, kao što to po pravilu biva, nepristrasni čitalac uvideće da Bazdulj o Popoviću piše usput i više ga braneći nego kritikujući. 

No tema i meta ovog teksta zaista su, u stvari,  Popovićevi siročići, siročići i uveoci. Kolokvijalno zvani Drugosrbijancima.

Otud vrisak i fras, do nas je nama.

Povodom izložbe Nova religija u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine

Dugo najavljivana izložba Demijana Hersta, jedne od najkontroverznijih umetničkih zvezda današnjice, otvorena je u MSUV uz podeljene reakcije javnosti — od odobravanja, pa do oštrih protesta kojih nije manjkalo ni tokom samog čina otvaranja izložbe.

Saglasimo li se da je kontinuirana proizvodnja i konzumacija spektakla dominantan ideološki, ekonomski, pa i medijski obrazac po kom funkcioniše svet u kom živimo — Herst u Novom Sadu mogao bi nam zaista zaličiti na onaj monolit iz Kjubrikovog filma koji se, neočekivano i ničim izazvano, spustio među (da ne kažemo baš majmune) umetničke i medijske domoroce — kako je pojavu ovog umetničkog čuda u našoj sredini opisao jedan od viđenijih protestanata okupljenih ispred MSUV. Naravno, ovakvom stavu prirodno se suprotstavlja tvrdnja da je za našu umetničku sredinu iznimno važno da vidi izložbu jednog velikog umetnika današnjice. Apsurdno ili ne — oba ova naizgled suprotstavljena stava su potpuno tačna.

Uvek me gane kada vidim kako se predstavnici dojučerašnje vlasti transformišu u ”nezavisne” intelektualce i žestoke kritičare svih demokratskih vlada od 2000. naovamo. Oni koji su do juče čučali u ćoškovima partijskih nusprostorija kako bi dobili priliku da ubace neku svoju rečenicu u stranačko saopštenje, odjednom se grabe za baklju slobode, demokratije i pravde, iznenada bivajući prosvetljeni naknadnom pameću, odjednom se guraju u red onih koji se diče ”činjenicom”  da ”nikada nisu bili član/ice nijedne stranke”, kao da je to sertifikat Mense.

1977. Sadat, predsednik Egipta, probio je 30 godina leda između Arapa i Izraela i došao, kao prvi arapski zvaničnik, u posetu Jerusalimu. Pažnju domaćinima, međutim, odvukao je izgled Sadatove kravate.

Uprkos opštem uverenju da me Veran plaća samo za jedan post nedeljno, ja pišem već drugi ove nedelje. Pa ako plati - plati :-)

Šalu na stranu, stvar je ozbiljna. 

Dnevnik 2 - RTS1. Retko gledam televiziju, posebno preskačem vesti. Toliko su bedne da ne moram i da ih gledam. Sve što me zanima pročitam na internetu. Jer, ostalo se svodi na razne reality show programe, a kako je moj život oduvek bio uzbudljiviji od svakog Velikog Brata,  pa čak i od Farme (naročito od kada sam došla na splav) - izbegavam.

И Ми око Нас ...

U kontinuiranoj borbi koju Srbija vodi sama sa sobom već desetlećima – ništa novo. Borba traje, ishod potpuno neizvestan, a linija „fronta” prolazi kroz srpsko društvo praveći civilizacijski hijatus. 

Linija rascepa, istorijski gledano, nekada je bivala definisana strankama ili pojedincima koji su svojim delovanjem obeležili vrednosti za koje su se zalagali. Jedni za „tradicionalno”, drugi za „moderno”, jedni za napredak, drugi za status kvo, jedni za Istok, drugi za Zapad... U različitim istorijskim prilikama različite su teme bivale predmet spora sukobljenih struja. No, ono što je zanimljivo, u prošlosti je linija uvek bila jasna, znalo se koje organizacije, stranke ili ličnosti zagovaraju koju opciju, dok danas to već nije slučaj.