.

Amerika je proslavila smrt Osame bin Ladena. Neki u svetu, pa i samim SAD, uključujući novinare koji priznaju da nisu znali kakvu reakciju da očekuju, ostali su iznenadjeni intenzitetom emocija, izlivima čiste radosti i patriotizma, prizorima mladih ljudi koji se penju na drveće i bandere ispred Bele kuće, slave po kampusima univerziteta od Kalifornije do Masačusetsa, pevaju američku himnu, skandiraju „SAD, SAD“, kao da su pobedili na velikom sportskom takmičenju. Slavili su uglavnom mladi, ljudi koji se slabo i sećaju života u drugačijoj, bezbrižnijoj Americi pre 11. septembra

Ozloglašeni "Shankill Butchers" harali su Severnom Irskom sedamdesetih godina prošlog veka. Grupa Alsterskih dobrovoljaca, koja se suprostavljala organizaciji IRA, zapravo nije bila ništa bolja od njih, nama mnogo poznatijih terorista!

Šta više, njihova ozloglašenost i metodi s kojiim su se obračunavali s svojim neistomišljenicima bili su najgora zverstva koja je teško i prepričati. Ali, krenućemo redom, jer je to zapravo veoma

Amerika je nekada bila uspavani džin, netaknuta strahotama koje su pogađale druge u nekim udaljenim krajevima sveta. Međutim, sve je to nestalo u prašini i ruševinama, tog neobičnog vedrog jutra - 11. septembra, 2001.

Amerikanci koji od tad više ne spavaju mirno, sve više primećuju da im se život promenio. Promenio se način na koji razmišljaju, kako gledaju na svet i na sebe, kao i ono šta rade u svetu. Promene su male i velike, od ekonomskih do psiholoških, kako u privatnom tako i u javnom životu.

Država u kojoj sam nekada živeo bila je mediteranska. Imali smo čak i Mediteranske igre na kojima smo navijali za naše soportiste, sportaše i momčadi i muške i ženske...Sada živim u državi koja baš i nije mediteranska. Nisam se ja nešto daleko selio (10-15 kilmetara u nekoliko pravaca) samo se država malo smanjila, promenila nekoliko imena i izgubila izlazak na more i Mediteran. Osim ako se ne računa ona malo nategnuta teorija o Dunavu kao majci (ili makar ujaku) Mediterana.

Dođi kad sjaj, dođi kad odeš
Oboji misli u reči što dišem
Dođi kad srce stane da kuca
Dođi kad sjaj oboji Um

Lepe su boje, lepo je veče
Lepi su risovi u tvojoj šumi
Lepa je misao, lepe su visine
Lepe su strane sveta tvog

Lepo ti je...
Lepo ti je..

U ovoj emisiju koju (valja ponavljati) nećete imati prilike da gledate ni na jednom drugom mestu u Srbiji do ovde, a ne jer  je blog mesto posebog interesovanja za pitanja Kosova i Metohije, nego jer je blog jedino mesto gde mogu da pustim tako nešto (baš jer nikoga ne zanima); u ovoj dakle emisiji a koja se zove ironično Slobodnosrpski  možete da čujete šta Rada Trajković priča o Euleks-u; o potrebama da se zaštite svedoci koji bi progovorili i posvedočili Martijev izveštaj; o tome

The world's legion paranoid masses announced the end of the world for May 21. I am not sure anymore why the world had to come to an end seven months ago, but it seems this month we will get another shot at putting our cosmic lives in order and getting ready for the New End of the World on December 21.

Posle izjava naših TV voditelja od pre neki dan, da se nadaju da će srpski sportisti u Londonu možda osvojiti "stotu medalju za Srbiju", počela sam da lunjam "netom", ne bih li shvatila tu matematiku. I nisam uspela. Veoma dobro znam od kada i do kada je kroz istoriju postojala država Srbija. I jasno mi je da sportisti države Srbije nisu osvojili 98 olimpijskih medalja. Jano mi je da su sportisti iz Srbije (sa Vojvodinom, ako treba i sa Kosovom), osvajali medalje i u vreme dok je Srbija bila u sastavu Jugoslavije. Ali mi se matematika nikako ne slaže. Nije valjda da je Srbija prisvojila