"PREMA rezultatima izlaznih anketa Ivo Josipović je osvojio 64,6 posto glasova, a Milan Bandić 35,4 posto glasova. Podsjetimo u prošlom izbornim krugu pogreška izlaznih anketa bila je 0,3 posto." (Index.hr)

Konačan rezultat: Josipović 60.26%, Bandić 39.74%. Glasalo 50.12% birača.

Političar koji je pružio najveći otpor na putu Srbije od Miloševićevog do Koštuničinog ustava bio je nesumnjivo Zoran Đinđić. Rekonstruisati vrlo dinamičnu, višestranu i slojevitu ulogu koju je Đinđić odigrao u postkomunističkom političkom životu Srbije predstavlja vrlo ambiciozan posao i prevazilazi zadatak koji se ovde postavlja i koji je fokusiran na put recepcije, modifikacije i političke primene odgovarajućih ideja. U svakom slučaju, ako je Đinđićeva borba protiv Miloševića bila školski primer vrednog učenja na sopstvenim greškama, upornog i samopožrtvovanog napredovanja do jasno formulisanog konačnog cilja, organizacione posvećenosti zadatku od prvorazrednog značaja za opšte dobro Srbije, njegova borba protiv Koštunice bila je daleko od te jednoznačnosti. Nije u pitanju čak ni sam rezultat borbe - u svetlu Đinđićevog trijumfa nad Miloševićem (pogotovo kada se uzme u obzir aperçu izručenja potonjeg Haškom tribunalu), Koštuničina pobeda pokazuje odsustvo pravih zasluga i bilo kakvog istinskog raspleta - koliko njen progresivni gubitak svakog drugog smisla osim onog koji proizlazi iz fiksacije na pridruživanje Srbije Evropskoj uniji u bliskoj budućnosti. Jer, boreći se protiv "retrogradne" i modernizacijskim tekovinama navodno "prevaziđene" tradicionalističke politike, Đinđić je doživeo poraz od jednog njenog vida (ovaploćenog u "nacionalnom liberalizmu" iz čijeg je krila kasnije nastao Mitrovdanski ustav), dok je sam postepeno afirmisao njen drugi vid - diktaturu.

   ..novog vala.

 Feral tribune 1993 :
“…Mene su zabranjivali i krali mi novac da bi se od toga snimala "Crvena jabuka". I tko im sad sluša tu njihovu "Crvenu jabuku"?! Eto im, Što su tražili, dobili su.
  Ma čuj, dobro, ozbiljno govoreći, bilo je tu još dobrih stvari. "Parafi" i "Pankrti" bili su dobri. Imao je "Haustor" dvije pjesme, Mlinarec je imao dvije, Arsen Dedić isto dvije-tri. "Film" je imao dvije do tri dobre stvari, ali fakat ja sam ih imao šezdeset dobrih.
Jebi ga, dao sam sve. Sve emocije,

Ovako je bilo. Prvo sam ja napisao tekst «TN i 100 muslimana». Potom je SDU napisalo saopštenje. Onda sam ja napisao odgovor na to saopštenje.

Da ne bude da nisam, jer se moj odgovor lako zagubi među 540 komentara, evo da ga obznanim:

 Odgovor SDU-u

Ne znam da li ste čuli ili pročitali, ali protekle nedjelje na rimskom aerodromu uhapšen je jedan crnogorski zvaničnik. Rim je posljednjih godina često emitovao poruke koje su sumnjičile dobar dio vladajuće nomenklature za razna udruživanja, ali uglavnom kriminalna, ne i ratna. Ovog puta vječni grad se oglasio povodom zločinačkog ratnog poduhvata. Nije, dakle, uhapšen Milo Đukanović (45), političar, već Ilija Brčić (56), kapetan. Postupajući po Interpolovoj potjernici koju je za ovim oficirom, sada crnogorske vojske, raspisala Hrvatska, talijanska policija je na “Fjumićinu”,

Vahidin Musemić u izglednoj šansi i ništaaa... ali opet Musemić dolazi do lopte, udarac i golman brani, lopta se odbija do Musemića koji upućuje snažan udarac lijevom nogom... prečkaa, Musemić ovaj put glavom i opet je promašio jeb'o mu ja mater smotanu!!!

(Mirko Kamenjašević, 2 godine suspenzije)

Komentatori su nezaobilazni deo naše sportske istorije i današnjice. Njihovi glasovi ostaju u ušima kao sastavni deo svih sportski zbivanja. Njihova stručnost pomaže nam da bolje shvatimo šta se događa na borilištu. Njihova revnost pomaže nam da dobijemo sve informacije o događaju koji gledamo. Njihovi gafovi pamte se i ulaze u svakodnevni govor. Njihovi lapsusi deo su posla i prepričavaju se godinama. Ali njihove greške i nestručnost dovode nas do ludila i odluke da promenimo kanal ili ukinemo ton.

Naš današnji gost-bloger je Nj.E. Edvard Ferguson, britanski ambasador u Sarajevu.  Tekst koji sledi je prvobitno objavljen na Forin ofisovoj blogerskoj platformi. 

U proteklih nekoliko dana mnogi su izneli snažne stavove o planiranoj rezoluciji UN-a kojom će se obeležiti 20 godina od genocida u Srebrenici iz perioda strašnog rata 1990-tih u kojem su sve strane pretrpele velike žrtve, vojne i civilne.

Kada je Velika Britanija prihvatila odgovornost za izradu nacrta ove rezolucije, znali smo i rečeno nam je da će to biti težak zadatak, koji će čak i podrazumevati određeni rizik. Odsustvo dovoljno ozbiljnih i održivih koraka ka pomirenju unutar Bosne i Hercegovine i šireg regiona u proteklih 20 godina znači da su rane još uvek sveže.

Postoje te paralele između Istre i Vojvodine, koje su više pusta želja Vojvođana sa jedne strane, i percepcija Vojvodine od strane Istrijana. Da ne idem baš u dubinu, opisaću događaj koji će slikovito objasniti sličnosti i razlike između Istre i Vojvodine, bar onako kako ih ja vidim.

Pre nekog vremena čitao sam, kolumnu, čini mi se, Teofila Pančića (do pisanja ovog teksta nisam uspeo da izguglam da budem siguran), ali tu je pisalo otprilike sledeće: kada pitate u Istri domaćine kod kojih letujete, da li može biti problema sa parkiranim kolima koja imaju srpske

Našla sam krave. Što nije bilo ni malo lako, posebno kad se uzme u obzir da ih nisam ni izgubila. To je bio korak do sreće i potvrda kako  čoveku zapravo malo treba da mu bude srce na mestu.

Cele prošle nedelje sam bila srećna k'o prase u blatu povodom pomenutih krava. One su mi, naime, bile najteži zadatak, jer ma koliko lako izgledalo na prvi pogled, krave nije tako jednostavno naći. U stvari, možete ih naći, ako obratite pažnju ima ih svuda oko nas. Različitih. Pasu u bočnom pogledu iz automobila, na pijacama su posredno preko svojih mlečnih proizvoda, aktivno nastupaju u poređenjima...ali je problem u vlasnicima, koji nisu baš oduševljeni kada njihovim sredstvima proizvodnje nenajavljeno prilazi horda naoružana kamerama, motkastim mikrofonima maskiranim u maltezere i nemerljivim količinama žica i gajtana. A ja sam dobila zadatak da baš to organizujem.