Izdavačka kuća ARHIPELAG objavila je knjigu DNEVNIK JEDNOG GRAĐANINA autora Djordja Bobića

Posle nekoliko knjiga u kojima je tragao za gradom i ispisivao uzroke koji su arhitekturu kroz istoriju, a ništa manje ni u savremenosti, učinili iznuđenom umetnošću, Bobić je napravio neobičnu hroniku grada u slici i reči. To nije bilo koji grad, nego prepoznatljivi Beograd, niti je to bilo koje vreme, nego upravo naše vreme u kome se Beograd menja mimo svoje urbanističke tradicije, nezavisno od arhitektonskih načela, sasvim proizvoljno u odnosu na stvarne potrebe građana. I ta hronika je, sasvim precizno govoreći, dnevnik, jer autor ne traži nikakvu spasonosnu istorijsku distancu, već neposredne, iz prve ruke, crta i beleži ono što mu se nameće kao slika grada i kao slika njegovog sadašnjeg trenutka.

Današnji građani Beograda u Bobićevim crtežima, ilustracijama i karikaturama prepoznaju svoj grad i kritičku dimenziju autorovog rada. Sutrašnji građani Beograda moći će u Bobićevoj knjizi da vide čas u kome se grad menjao ne uspevajući da se odupre urbanističkom haosu, arhitektonskim proizvoljnostima i kapitalnoj neodgovornosti.

Socijalističkoj Jugoslaviji i Titovoj epohi se što-šta može zameriti, ali su barem u jednoj činjenici nadmašili protekle 3 „patriotske" decenije: Brozov režim se ozbiljno bavio prosvećivanjem i obrazovanjem tzv. širokih narodnih masa.

Nasuprot tome, još od Miloševićevih mitinga na Ušću (1988.) i Gazimestanu (1989.), dakle 30 godina

Godina 2017. je još jedna izgubljena godina u Srbiji. Izbori. Iako su neki redovni (predsednički i lokalni u Beogradu) najavljuju se vanredni (parlamentarni u Srbiji ).

 

Rupica u zidu nikad manja ali Onaj iz budućnosti Srbije kaže da uprkos tome nikad veći privredni rast i bdp i plate i penzije i svetla budućnost nije otuda izašla i preti da nas usreći ...

 

Primećene su određene negativne pojave, u partiji, samim tim i u društvu …

No, pogledajmo prvo onamo, podalje, iza leđa ove početne rečenice. Zašto se urušio sovjetski sistem, sovjetska država? Onolika sila, na onolikom prostoru, sa onoliko rudnog blaga, reka, oranica ... Činilo se, zar ne, da takva jedna struktura naprosto ne može biti ugrožena, ni u kom smislu. Zašto se urušilo to, toliko? Pa, eto, zato što nije bilo dijaloga.

 

Jaz između Revolucije i Restauracije će u početku biti nepremostiv, te će ovaj jaz prvi pokušati da hrabro premosti, noseći konture nove sinteze vremena, Napoleon Bonaparta. To će ga smestiti u ulogu tragičnog heroja epohe, budući da vreme još nije bilo zrelo za sintezu koju je nudio, te on ostaje verovatno najvećim u nizu modernih državnika koji će biti, u najbukvalnijem smislu, ispred svog vremena.
Bonaparta će, štaviše, biti jednim od retkih modernih državnika koji će ne samo biti, već koji će i ostati ispred svog vremena, stalno trčeći brže nego što je društveno tlo dozvoljavalo i moglo da apsorbuje.

Juče-prekjuče, dok su automobili puni magistara i doktora slavodobitno jurili kroz tunel prema kamerama, iz auta su kroz otvorene prozore na motkama držane srpske zastave, koje su radosno vijorile i ceo događaj prikazivale u još jačem i boljem svetlu. Ali, u tom masovnom zamahu, desio se incident. Incident nije prijavljen novinarima i televiziji i za njega se saznalo tek kasnije, iz dobro obaveštenih krugova, koji su zamolili da ostanu anonimni, iz razumljivih razloga.

 

Edit

Fear. Hatred. Xenophobia. Paranoia. Jingoism. Isolation. Zealotry. Bellicism. Ethnocentricity. And bigotry.

Good morning, America.

I woke up this morning not to any kind of “New America” but to an America that has finally allowed its baser instincts to chew through the leash on which they have been held for many years and take charge.

 

I, kako to da na kraju Tramp republikanac mora da brani Bernija Sandersa demokratskog kandidata od napada gomile američkih demokrata? Jer, počela je predsednička izborna godina u SAD te Sanders, jednako koliko i Džo Bajden ili Majkl Blumberg (dobro, Tramp je inače sveprisutan) ponovo postaju deo američke svakodnevnice. Jedino što bi Berni od ostalih mogao prilično da se izdvoji svojim krajnje specifičnim i doslednim odnosom prema krupnom kapitalu. Naime, koliko Sanders uopšte i može da bude u pravu kada kaže: 

"Ja sam čovek starog kova - još uvek verujem u priču o demokratiji u kojoj jednom čoveku sleduje jedan glas, i gde milijarderima nema mesta u politici."