Jedan naslov juče je pobudio moju pažnju:

"Dečak radi za Britance za 0,1 evro"  B92 12 jul 201; 00,55

i podsetio me na zapise koje sam odavno u neka druga vremena čitao o užasavajućem stanju u kome su se nalazili radnici (u radnike su tada kao i sada uvrštavana deca) u vreme tzv. prvobitne akumulacije kapitala, kako ovaj period naziva Istorijski Materijalizam kao i drugi manje poznati izvori. Nazivanje Plačke, nasilnog orimanja ili krađe, AKUMULACIJOM bilo kakve vrste, je bezobrazan i pokvaren CINIZAM. 

Pre

Људи којима су хашки богови надгласавањем опростили злочине над другим људима и тако их овластили да на нашим атарима наставе по своме, приредили су нам изненађење. Из затвора не излазе крвавих чељусти, какве су их тамо увели, него као доброћудне, плишане меде. Пљуште поруке мира и позиви на праштање и помирење. И ето знака за узбуну: надају се статусу очева својих нација.

Bitno je da u ovoj teškoj situaciji (sic!) ne preovladaju neki tvrdokorni tradicionalisti uparloženi u svoje stereotipe i spreče da na scenu stupi nova misao koja vodi do zelene grane ... (1)

Moda za poneti, brza hrana koja se nosi u kesi i jede u hodu, muzika u hodu sa sluškama na ušima, brzi kursevi zarad sticanja nekih znanja odmah, digest knjige pa „Rat i mir“ na tri strane, sve to kao predlošci nastajanja nove civilizacije. U svetu već podosta odmakle. Ovde u Beogradu ima od toga, u nekim detaljima se i prednjači (ili preteruje a to se čini kad je skraćeno uverenje da je ok to što se čini) ne bi li se pokazalo da i tu pored ušća, ispod Pobednika živi jedno od od mesta gde se napredak generiše. Ipak, izgleda da urbanizam kasni, blokiran stereotipnim, naviknutim pravilima i metodama struke, nije uvek u stanju da spreči uticaj na gradsku sliku i priliku onih bržih koji su prihvatili stvari za poneti kao način mišljenja i delanja pa menjaju i vršljaju po urbanoj matrici koja preti da takođe postane medij za poneti.

Ni dva dana nije proslo otkad sam vam preneo informaciju da mađarski neonacisti (Jobbik) i vladajući socijalisti trenutno po popularnosti dele drugo i treće mesto na političkoj lestvici ove zemlje, a stvarnost je već danas drugacija. Više niko ni sa kim ništa ne deli, jer je Jobbik izbio na drugo mesto.

Najnoviji rezultati istraživanja javnog mnjenja koje je sproveo

Tri teksta koje ću objaviti pod gornjim naslovom će biti prvi tekstovi koji će biti eksluzivno objavljeni na ovom blogu, odnosno prvi koje pre toga nisam objavio na mom (privatnom & nezavisnom) blogu.

To su tri pisma pisana različitim osobama u periodu nešto dužem od godinu dana, a u kojima ih upoznajem sa turskom, pre svega političkom, stvarnošću.

Ovo prvo je prošlogodišnje (jun 2007) pismo prijatelju iz Beograda koga sam upoznao ovde na bodrumskom filmskom festivalu. Pismu je prethodila kratka ali oštra svađa između mene i jedne bodrumske novinarke Ferjal (koja se našim momcima prišljamčila kao krpelj, navodnog intervjua radi i nije im dala da dišu  čitavih pet dana, nepotrebno reći, intervju nikad nije objavljen). Svađa je izbila zbog njenog trovanja teorijama zavere o zaista glupostima (proizvođacima čokolade i keksa Ulker) i mog reagovanja na isto. No, nije bitno... Mislim da pismo stoji i bez ovog objašnenja.