by Aleksandar Bekan Todorović

 

 Činjenica da je novinarstvo u našim podnebljima dotaklo najniže grane na krošnji zvanoj društvo, nije ni tajna, a ni novost. Dovoljno je otvoriti prve u nizu tzv. šarenih dnevnih novina, čijim se klonovima ni broja ne zna, ili uključiti najgledaniju televizijsku emisiju i – svi argumenti su tu, na jednom mestu.

Od naslovne do poslednje strane, od političke pa do crne hronike - parada neproverenih i poluinformacija, nagađanja, tračeva, izjava izvučenih iz konteksta, izmišljenih priča i događaja, olako izrečenih optužbi za najteža dela... Ove tekstualne nakaze naizmenično se smenjuju sa scenama otkrivenih i često unakaženih tela stradalih ljudi, nezatamnjenim licima dece koju je neko napastvovao, fotografijama hapšenja ljudi koji su u tom trenutku samo osumnjičeni...

 

Сви ми волимо награде - то је просто део људске природе. Имајући то у виду, у Србију су недавно уведене награде које подстичу напредак у спровођењу правде.

Уз подршку Светске банке, Врховни касациони суд Србије овога месеца је почео са доделом награда за судове. Овај програм је тако дизајниран да подстиче основне судове

 Igor Marojević rođen je 12. jula 1968. godine u Vrbasu, diplomirao je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Svoju novelu Obmana Boga objavio je 1997. godine, a onda su se nizali romani Dvadeset četiri zida (1998, 2010), Žega (2004, 2008), za koji je dobio nagradu iz fonda Borislav Pekić i nagradu Stevan Pešić, kao i Šnit (2007, 2008), Parter (2009) Majčina ruka (2011) te zbirke priča Tragači (2001) i Mediterani (2006, 2008), i zbirka eseja Kroz glavu (2012) za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“.

Nekoliko knjiga objavljenih kod nas i u inostranstvu i prisustvo u raznim antologijama bilo je dovoljno da stekne status poznatog pisca. Što se tiče pripovedanja, Marojević je po nekim kritičarima začetnik tzv. krtog realizma, a po drugima etnofikcije. Član je Srpskog i Katalonskog PEN kluba i jedan od osnivača Srpskog književnog društva.

 

Tema svakodnevna i već dosadna pa se razvlači kojekuda po medijima, po slavskim seansama, u tupavim analitičarskim komentarisanjima, ljudi čak sami sa sobom elaboriraju ovakovu stvarnost I zaključuju da je opozicija oslabila sasvim, skoro ne postoji, nema koncept i sve tako nešto … a ustvari nestala je u mnogim radnjama razjedinjavanja i takmičenja sama sa sobom iliti sama protiv sebe, ostavljaući vlast bezbednu sa strane, valjda za kasnije kad situacija sazri mada je već jesen zamakla i zrenje misli i voćki je odavno prestalo … zaista treba nešto učiniti jer bez drugačijeg mišljenja, čak I sasvim glupavog nema pomaka iz aktuelnog gliba …  

   

Odgovorna vlast je zabrinuta jer zna da nedostatak otpora I tradicionalnog zanovetanja I gunđanja i nju samu obesmišljava i da bi povratila u prostor i vreme tradicionalni način vladanja gde se čuje i oponentski glas svakom činjenju vlasti pa onda svi primate da ta vlast nešto i radi, angažovala je malog zelenog koji je vičan radu iz pozadine i iskazao se do sada na muralima i koji svojom naprednom i inovativnom akcijom spasava stvar …  

i onda, opozicija, obnovljena i u novoj, nacrtanoj po želji naručioca a sasvim prilagođenioj formi, opet i iznova opozicioniše ...

Ovo prvo pismo biće iz dva dela, bila su i dva dana konferencije : )

Prvi dan, na IFDTu, protekao je u ekspertskoj debati, sasvim solidnoj, sa očekivanim, ceremonijalno-neokolonijalnim "ovako bi to trebalo" introm, prožetim hladnoratovskim slur terminima tipa „postkomunističke zemlje", „autoritarni sistemi" itd. U ovom kontekstu to su one zemlje koje - između ostalih istorijskih ili aktuelnih grehova - nisu znale ili i dalje ne znaju da uspostave pravilan odnos prema Holokaustu; na svetu kao takvom postoje demokratske i autoritarne politike, jedne su kao što znamo no-no

Zbog Parade ponosa fudbal pomeren u ponedeljak!

Mislim da je ovo sa ovom Paradom ponosa prevrsilo svaku meru! I svake godine jedno te isto! Dosta bre vise tog natezanja. To se pretvorilo u jedno cisto zajebavanje, zajebavanje naroda, i zajebavanje drzave.

U Dizraelijevom ranom, nezavisnom, „radikalskom" periodu, će već biti vidljivi obrisi principa „torijevske demokratije", odnosno „konzervativizma jedne nacije", koji će mu kasnije postati udarnim političkim idejama, koje će ga učiniti ostvarenim državnikom. On, neminovno svestan demokratskog doba koje ima nasupiti upravo u obliku „demokratske nacije", kao nezavisni radikal poziva torijevce da prihvate demokratiju i da se ujedine sa radikalima u novu „nacionalnu stranku" kako bi se zajednički suprostavili vigovskoj liberalnoj oligarhiji koja je u to vreme bila glavni nosilac industrijske revolucije. U ovo vreme on mašta o jednoj novoj „narodnoj stranci" koja bi povezala zemljoposedničku aristokratiju sa moralistički i radikalistički intoniranim građanstvom, kao i sa siromašnijim slojevima, nudeći viziju koja je upravo bila potrebna vremenu - viziju zrele devetaestovekovne nacije unutar koje bi bili ujedinjeni svi slojevi i koja bi mogla da pozove na odgovornost one koji mešetare na njen račun.