„Шта је Косово? Где је Косово? Чије је Косово? Има ли неког међу нама ко није са Косова?

Има ли неког међу нама ко мисли да Косово није његово?" 

Kosovke devojke su bile malo zatrpane poslom, pa će odgovor poslati pismenim putem. U utorak.

Starenje slike, urušavanje mita i loše umetničke kopije...

Već odavno se povremeno čuju razna naklapanja o tome šta će biti u Jugoslaviji poslije mene. To je donekle i zbog toga što oni koji se time bave uopće ne razumiju naš društveni sistem... Mi, kao što znate, imamo kolektivno rukovodstvo... Prema tome ja mogu svakoga dana otići a da se ništa neće mijenjati.                                                                                                           Josip Broz Tito (1976)

Kao što je raskoš Titovog dvora bila u nesrazmeri s realnom snagom zemlje koju je vodio, okončanjem hladnog rata i nestankom bipolarno ustrojenog sveta i Titova politika sedenja na ogradi, koja je Jugoslaviji donosila velike i očigledne benefite, sve više je pokazivala elemente samourušavanja.

   Proljece je cak i u decembru...
   trinaestog
   ili bilo kog drugog
  proljece stoji iza barikade
  s podignutom rukom...
  zar sumnjas u svoju djecu,
  mislis da ne pamte ?
  kazi
  da li te pitaju za put prema nebu ?
  cijena je sigurno visoka.
  kazi
  da li te pitaju s bijesom u sebi
  ne tajeci nista
  ne

Prenosim ovaj tekst sa sajta organizacije "Naši", bez dozvole autora.

Tokom poslednjeg krvoprolića u Gazi sam bio u Srbiji. Usled nemanja smislene internet konekcije nisam se osećao dovoljno informisanim (TV? Novine? Are you kidding?) da bih pisao o tome tada, niti sam mogao da se uključim (opet smisleno) u diskusije na blogu. Ono što je bolo oči je da niko u medijima nije "pokupio" sličnost situacije pre napada na Gazu sa situacijom koja je prethodila izraelskoj invaziji na Liban 1982. No, da bi se to primetilo mora se: 1) znati novija istorija Bliskog istoka i 2) biti imun na histeriju koja ljudima privremeno blokira moždanu sivu masu pri pomenu terorizma i/ili u ovom slučaju Hamasa. Ta vrsta ljudi je tada sedamdesetih i osamdesetih, pretpostavljam, doživljavala epileptične napade na pomen Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO). Doduše ne u nas, tada smo je (kao država) nekritički podržavali. Govorim o vrsti ljudi - binaroidima. Istorija učiteljica života? My ass...

Naravno, nisam u pravu kad kažem niko. Primetili su retki intelektualci i još ređi novinari, koji imaju pristupa mejnstrim medijima koliko prase džamiji ili sinagogi for that matter. Jedan od prvih je Norman Finkelstin (Finkelstein, dakle, moglo bi i Finkelštajn), čiji sam članak, star nešto manje od mesec dana, preveo.

Za Šešelja znam od ranih osamdesetih. Bio sam na jednoj tribini u SKC-u kad je on iz publike prekidao moderatora Vojina Dimitrijevića svojim lucidnim i za ono vreme neobično hrabrim upadicama. Nisam baš siguran, Vojin je, otprilike, rekao da Jugoslavija nikad u svojoj istoriji nije imala iskustvo demokratije, građanskih sloboda, a Šešelj mu je replicirao da jeste - u vreme kralja Aleksandra.

majstor

Od kada je ostvarila samostalnost, Crna Gora ekspresno ide ka EU. Nije mi poznato da je neka tranzicijska zemlja išla brže. Samo četiri godine je trebalo da se od studije izvodljivosti

Interpol Srbije raspisao je međunarodnu poternicu za Nadom Šakić, protiv koje se u Srbiji vodi postupak od 1998. godine, zbog sumnje da je izvršila genocid. Nada Šakić je bila čuvar koncentracionog logora u Staroj Gradiški (Jasenovac) u kome je za vreme Drugog svetskog rata ubijeno na hiljade ljudi. Onda je osvanula vest da je dotična još pre nekoliko meseci preminula.

Da li je slučaj Nade Šakić važniji po tome što je srpsko pravosuđe pokrenulo proces protiv nje, a ona je prema nezvaničnim informacijama preminula, ili po tome što je ona u Hrvatskoj, u koju je iz Argentine izručena zbog optužbe za činjenje zločina tokom Drugog svetskog rata, oslobođena optužbi?!

Na današnji dan, pre 12 godina u NATO bombardovanju zgrade Radio-televizije Srbije poginulo je 16 radnika ove medijske kuće!

To je jedan od onih tragičnih slučajeva o kojima se puno pričalo i stoga se čini da se već sve zna. Međutim, nije baš tako. Posebno kad 16-toro ljudi pogine zato što je neko drugi odlučio da ih ostavi na poziciji koja je od strane napadača zapravo bila jedna jasno najavljena meta. A sve da bi kasnije taj tragični događaj bio korišćen u propagandne svrhe.