Od starta "blogerske karijere" mučila me je neravnopravnost onih koji se svojim imenom i prezimenom potpisuju ispod tekstova i komentara u odnosu na one koji se kriju iza svakojakih nadimaka i skraćenica. Blog je jedna od logičnih i korisnih tekovina demokratizacije i liberalizacije medija, ali je, na žalost i na nesreću, zadržao nešto iz prethodnih, neslobodnih vremena: skrivanje iza šifri, tj. bežanje u anonimnost.

Tekst kolege Jurice Pavičića, koga takodje muči isti problem, sadrži u sebi argumentaciju sa kojom sam saglasan:

Konačno, dolazi kraj teroru

"Kada u „Nikomahovoj etici" raspravlja o čemu čovek može donositi odluke, Aristotel navodi čitav niz primera o kojima nije mogućno odlučivati - od ustrojstva kosmosa, preko pravila geometrije do klimatskih promena.

Zatim veli: „Ali, ni svi ljudski problemi nisu predmet naših odluka. Nijedan Lakedemonjanin, na primer, ne razbija glavu oko toga koje bi državno uređenje najbolje odgovaralo Skitiji, jer mi ne možemo (u takvim slučajevima) uticati ni na koje rešenje.

No,

Koleginice Tanja Šuković i Snežana Rakonjac, novinarke crnogorskog Javnog medijskog servisa, autorke su dokumentarnog filma "Svjedok Božje ljubavi" u trajanju od 27 minuta i 56 sekundi.

Prva 2 minuta i poslednjih 5-6 minuta ovog dokumentarnog filma, sastavljenog od javnih nastupa Amfilohija Radovića, čas su anatomije brutalnog moralnog i duhovnog posrtanja Srpske pravoslavne crkve.

Kada jedan od visoko pozicioniranih sveštenika ove crkve javno rehabilituje ratne zločince formata Draže Mihailovića, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, i pri tom kune i proklinje