Српски покрет обнове се од свог оснивања залаже за повраћај имовине која је након Другог светског рата противправно одузета од законитих власника. За све ове године били смо од противника исмевани и омаловажавани, а ни наши пријатељи и савезници нису учинили готово ништа да се ова темељна тачка нашег програма спроведе у дело. Данас, пуних 20 година након пада Берлинског зида и слома комунизма у Европи, у Србији реституција још није ни на видику, а већ једном одузета имовина поново се отима кроз процес приватизације. Реституција, па приватизација – уче нас искуства некадашње источне Европе. Приватизација, па онда можда реституција – одговара глас српске партиократије...
Његово мекано срце није могло поднети помисао на беду у којој живе хероји ратова у којима Србија није учествовала, те им је омогућио да без царинске контроле увозе шлепере цигарета и тиме обезбеде егзистенцију својим породицама. Напослетку, Савезна управа царина је под његовим руководством стала на сам браник отаџбине и узела активно учешће у припреми елиминације страних шпијуна и НАТО плаћеника попут Вука Драшковића.
Међутим, сва трагика данашње Србије почива у томе што темељан раскид са тим накарадним режимом никада није спроводен, због високе политичке цене, оличене у неким хиљадама гласова бирача, а национални идентитет је остао заробљен у раљама лажи и неистина. Тако да смо данас сведоци да, рецимо, генерала Драгољуба Михаиловића, који се готово пред стрељачким водом позивао на идеале америчке демократије, присвајају исти људи за које је Садам Хусеин мученик, а Осама Бин Ладен херој модерног доба. Један злочинац који је на грозан начин укаљао српску војничку част, Ратко Младић, поистовећује се са Живојином Мишићем и војводама из ратова за ослобођење. У говорном језику се одомаћила употреба епитета „српски" и „европски" као дијаметралних, што само по себи довољно говори.