Jedna zanimljiva istorijska anegdota kaže kako je Vinston Čerčil, upozoren od strane vlastitog izaslanika kod partizana Ficroja Maklina, da puna podrška Titu i njegovim borcima našu zemlju - tada Jugoslaviju - gura u komunizam, s njim zapodeo sledeći dijalog:
- Hoćeš li ti živeti u toj Jugoslaviji posle rata?
- Ne.
- Neću ni ja. Pa zar nije bolje, onda, da ih pustimo da naprave vladu i državu kakvu oni hoće? A nama je jedino važno od koga Nemci više stradaju.
Jednom je to bilo stradanje
На сто метара преко пута Скупштине налази се велики подземни паркинг.
У свом есеју о Лази Костићу Милан Кашанин написао је и следећу реченицу: „Кнез Никола је волео људе, али мале.” Ова Кашанинова иронија најбоље разјашњава однос црногорског владара према свом тадашњем намештенику, данас изузетно цењеном српском песнику деветнаестог века. Наиме, творац вероватно најславније песме у нашој књижевности, Santa Maria della Salute, неко се време задржао на „двору” књаза Николе, као уредник службеног црногорског листа. Тај најмање плодни период у животу Лазе Костића протекао је мимо његових очекивања; моравши да се из разноразних разлога скрајне из Србије, овај песник поверовао је да ће ваљано ухлебљење и песнички плодотворну доколицу пронаћи у легендом опточеним црногорским брдима. На жалост, тамо су га дочекале беспрекидне цетињске кише и кнежево мушичаво властољубље. А тај његов судруг по перу, књаз Никола, није био спреман да признајући Лазину књижевну величину унеколико својој и науди.
Да је у Другом светском рату Немачки рајх однео победу, данас би се престони град Србије можда звао Prinz-Eugenstadt, како су неки предлагали, имајући на уму највећег војсковођу једног доба - принца Евгенија Савојског. Ратујући с краја XVII и почетком XVIII века за рачун хабсбуршке монархије, овај тада један од најмоћнијих људи Европе у лето 1717. године обрео се са својом војском под зидинама турског Београда, а у вече 15. августа, пред одсудни напад, наредио да се војницима подели обилно следовање вина и ракије, због којих храброст постаје већа а страх мањи, док победа изгледа извеснија. Били припити или не, Евгенијеви војници већ су сутрадан до поднева однели победу, а турска посада и њој у помоћ пристигла велика војска наредних недеља повлачили су се према Нишу. Све до 1739. Београд је био под влашћу Карла VI, најмоћнијег владара разних земаља и крајева, али такође и Србије, коју су тада службено називали и краљевством (Königreich Serb/w/ien).
Знате ли ко су били најбогатији људи у Србији пре Другог Светског Рата? Не знате?
Не, то није тачно. Знате их, али их не памтите као богаташе. Ево њихових имена: Сима Игуманов, Миша Анастасијевић, Никола Спасић, Илија Коларац, Лука Ћеловић, Влајко Каленић. Памтимо их као задужбинаре и добротворе.
Размишљао сам да напишем текст с насловом А да пробамо мало другачије?, који би, отприлике, говорио да је већ време да променимо неке ствари које већ годинама бесплодно у држави гурамо: форсирамо и милујемо стране инвеститоре, а то не даје ефекта, и даље смо најгори по платама и укупном БДП расту, ма шта наш преседник-премијер-патријарх
gost autor: Out of Beirut
Предавње које је у својој првој половини било занимљиво, у другом делу се наставило мета-коментарима, уз понављања истих поенти. Ја сам с инстинктом вука зарио церебралне зубе у говор да извучем све што се може извући.
Призор који следи данашњим младићима и девојкама тешко је замислити: осам стотина хиљада партизанских војника раштркано је по земљи која се зове Југославија. Пред њима узмичу немачке, усташке и четничке јединице, највише у правцу Загреба. Колоне сутрашњих победника често без престанка за њима марширају, правећи кратку паузу, колико да се попуши цигарета. Они срећнији борци смештени су као посада у преузетим насељима, и пред слободан излазак у град међусобно позајмљују бољу војну опрему. Сви ревносни војници света деле истоветну илузију: да су у униформи лепши. Неће је још дуго носити, јер последња је година Другог светског рата.
Будућим генерацијама ове слике изгледаће попут фантастичних приповести из земље која никада није постојала.
Реченица у коју је стала читава једна судбина звучи као из античких драма: „Свети ми се сада систем који сам и сâм изграђивао."