Zgrada Kolarčeve zadužbine

Sredinom oktobra Kolarčeva zadužbina u Beogradu je organizovala okrugli sto na temu "Društvo znanja

Nakon Drugog svetskog rata život je ponovo postao lep. Svet je krenuo u obnovu, televizori, telefoni, pa i automobili su polako postajali deo svakodnevice. Rakete su osvajale visine, pojavili su se prvi veštački sateliti, a potom su dosegnute i najbliže planete. Tih posleratnih godina iz mnogih krajeva sveta stizale su misteriozne vesti o letećim tanjirima. Konačno, došlo je vreme da se naučnici opet posvete traganju za vanzemaljcima.

Možda nas iz tog beskrajnog crnila posutog zvezdama iznad nas neko posmatra. Verujemo da je svemir nastanjen samo su vanzemaljski svetovi jako daleko jedan od drugog i kontakti među njima su komplikovani. Zato se svaki nosi, kako ume i može, sa svojom sudbinom. Neki svetovi su sigurno srećni, neki nisu. Ali svaki gleda svoje nebo ne bi li na njemu pronašao signal razuma. Možda nam neki uporno šalju poruke pozdrava. Ili možda očajničku molbu za pomoć. Neki svetovi možda upravo izumiru ili bezglavo beže pred eksplozijom supernove. Mogu da zamislim flotu brodova koja plovi ka pogodnijem mestu za život. Hm, možda ka nama?!

Kao i skoro sve druge velike ideje tako i manipulisanje sa računanjem vremena u pojedinim periodima godine izmišljeno je još u antičko doba. Tokom leta neke države starog veka su jednostavno produžavale trajanje časa. Rimljani su imali i poseban vodeni časovnik sa različitim skalama za različite mesece tokom godina.

Antički vodeni časovnik koji je omogućavao različitu dužinu trajanja časa u različitim

Gledano u procentima Antarktik je kontinent nauke. Od oko hiljadu ljudi koji na njemu žive manje - više stalno gotovo svi su naučnici.

Sredinom decembra 1957. godine, u beskrajnom belom bespuću Antarktika, preko hiljadu kilometara od najbliže obale, jedna sovjetska ekspedicija je na pogodnom mestu istovarila tone alata, građevinskog materijala, naučne opreme i hrane, podigla

Mars

Dakle, zašto istražujemo Mars?

Mars  je prosto stvoren za istraživanje.

Zamislimo da, uprkos zakonima fizike, Sunce najednom nestane. O tom besmislenom događaju po Internetu kruži više članaka, a ovo je njihov grubi presek.

Leto je, podne, nebo vedro, Sunce upeklo. Životinje leže u hladu, drveće opustilo grane, ptice se zavukle u krošnje. Asfalt se topi. I onda odjednom Sunce nestane. Informacija o tom kolosalnom događaju do nas bi putovala brzinom svetla: 8,5 svetlosnih minuta koliko ima od Sunca do Zemlje. Prevedeno u kilometre to je 150 miliona.

U nekim zatucanim krajevima Balkana i ostalog sveta vlada mišljenje da je Internet nešto kao i nauka: zanimacija za dokonu gospodu. Ili kao pivo: može da posluži za dobro raspoloženje i laku zabavu, samo ne treba preterivati.

To o preterivanju obično govore oni koji inače nemaju šta o temi da kažu. Dobro je, samo ne treba preterivati. Pa naravno da ne treba preterivati - ni u čemu. Dišite duboko jedan minut pa će vam se zavrteti u glavi i biće vam zlo jer organizam ne trpi preterivanje u disanju.

Ali dobro, ne treba preterivati sa Internetom.

Pre pet ili

Bez ikakve namere, nekako spontno, ušao sam u fazu vrlo interesantnog, čak inspirativnog haosa i ludila. I to na dva nivoa. Prvi se tiče tehnologije, a drugi spoznaje.

O prvom (haos)

O drugom (ludilo)

Imao sam dvanaest godina kada sam doneo odluku da malo poradim na svom obrazovanju. U tom naumu uzeo sam da čitam knjigu „Ognjišta mudrosti" Vila Duranta, jer sam po naslovu zaključio da je to prava knjiga za mladog momka sa ambicijama da bude mudar. Sem toga, knjiga je

Prvo ćemo o drugom.

Društvo znanja

Pre dve godine Kolarčeva zadužbina organizovala okrugli sto sa temom Društvo znanja - širenje i popularizacija kulture, nauke i umetnosti. Time je obeležila 75 godina kontinuirane predavačke delatnosti. Wow!

A pre desetak dana Zadužbina je objavila i zbornik radova izloženih na Stolu. Zbornik je uobličen u knjigu pod nazivom Društvo znanja. E sad, neko će reći da je knjiga okasnela zbog velikog protoka vremena, ali nije. Ni malo nije izgubila na svežini. Naprotiv, kao da je jutros pisana. Srbija je i dalje na istom mestu gde je bila ukotvljena pre dve godine, bar što se nauke i kulture tiče. Jedino se malo povećala razlika između nje i razvijene Evrope, jer ova druga žuri, a ona prva pre bilo kog rada mora, je li, da reši neke fundamentalne probleme, recimo gde će ko da sedi u Skupštini. A kad to reši onda bude neka crkvena slava pa narodni poslanici ne mogu da rade jer bi to bio greh. U svakom slučaju i dalje kao i pre nekoliko godina pola Srbije ne bi umelo da uđe u holandski voz, i većina naših (59,2%, 2008.) nikad i baš nikad nije zavirilo u svet Interneta. A o budžetu za nauku da i ne govorimo. Vidi se samo pod elektronskim mikroskopom. Itd. Jedno vreme sam inače bio srećan jer se brzina protoka moje veze sa Internetom popela na 2 megabita, ali pre mesec dana moj prijatelj Radan, iz Skoplja, mi reče da on ima brzinu od 10 megabita (i tih 10 megabita plaća otprilike koliko i ja ova moja dva domaća).