''Znam da ćuti.

Zna da ćutim zato što on ćuti.

Znam da pišemo kao da se ne vidimo.

Znam da se ne obraćamo jedno drugome.

Zna da...

Znam da zna.''

’’Da li ste osetili sramotu u sebi?
Da li vas je bilo sramota?
Kada ste je prvi put osetili?

Opasnica je ta - Sramota.

Razlikuje se od straha - samo po tome što naizgled nema drastičnu završnicu.
A mnogo je opasnija od straha, jer potpuno naivno udara na gordost i sujetu.
Strah prevaziđete i zadovoljni ste.
Kada krenete u borbu,

Ne znam zašto se blesavim kad se tako ustručavam da te pozovem,
a toliko želim da te čujem. Makar malo.
I tek sam to shvatila danas, tj. sada već juče...
Od sada me baš briga za sve to. Uvek ću da te pozovem.
Ti ionako znaš da sam... Da sam to ja.

Kad sam te čula tako slomljenog... nemaš...
Imaš pojma o svemu.

Danas sam baš puno mislila

Opet sam se zaljubila.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Sa tobom je sve... savršeno mistično.

Tražim smelost.

''Čarobnjakova kći može čini da skine-ali i ti moraš da želiš.''

’’Nestrpljivo čekam svaki naš susret. Unapred mu se izradujem, u glavi već stvorim svaku sliku, svaku reč. Čini mi se da i napamet znam sve te rečenice koliko ih u sebi ponavljam...
A onda kad se sretnemo, ćutimo...
Svaki taj trenutak kad nismo zajedno dug je kao godina. Pišem ti poruke pa ih izbrišem. Pomislim: sve to je lepše kad

„Ja dižem zidove i vraćam sećanje. Odavno sam ostavljena na čekanje.

Bojim se da vidim, bojim se da ne čujem, zaboravljam na stara pitanja,

oči se sklapaju i opet prate me sva tvoja ćutanja.

Ne slušam reči i brojim ih zbog slogova,

zidovi imaju poruke za predgrađa, sve ponekad zvuči poznato,

ponekad