Snimak nad kojim se ovih dana zgražavaju zaštitari, uzdišu roditelji i čiste puške lovci, a koji je obišao sve sveCke medije, je obična vežba montrealskih studenata kompjuterske animacije, čak i ne previše dobra: primetio bih loš oblik i obojenost desnog krila i neuverljive pokrete krila, te pogrešne proporcije tela, a drugi su primetili i pogrešno usmerene senke.

Narečeni studenti su Normand Archambault, Loïc Mireault i Félix Marquis-Poulin, sa Centre NAD, a video klip je napravljen u okviru radionice simulacije produkcije na osnovnim studijama 3D animacije i digitalnog dizajna.

Ne znam koliko ste primetili: ove godine sam postavio samo jedan blog o ptičarenju. Jedan jedini! 

eBird CITIZEN SCIENCE EKSPERIMENT 

Pre dve godine istraživao sam gnežđenje gačaca u Pančevačkom ritu, pa sam  prošao praktično sve asfaltne puteve i veće ulice u ritu (ipak ne i sve uličice), te tu i tamo poneki prašnjavi put, a sve skenirajući unaokolo 400 kvadratnih kilometara ravnice između Dunava i Tamiša. Locirali smo 8 gnezdilišnih kolonija sa 252 zauzeta gnezda i utvrdili gustinu od 1,6 gnezda / km2. Bez izuzetka, sva su bila u naseljima ili unutar većih farmi (a i tada neposredno uz zgrade). 

Šest je sati, ali napolju je magla. Ptičarenje u magli i nije neki doživljaj. Da još rastežemo kafu? Ili da krećemo? Ipak, pobeđuje nestrpljenje da se zagnjurimo u prostranstva Južnog Kučaja, najprostranijeg masiva istočne Srbije i kraškog predela s najvećim kompleksom bukovih šuma u čitavoj zemlji.  A šta je ovu “divljinu” očuvalo? Odsustvo asfalta. Iskustvo me uči, tamo gde ima asfalta, praktično nema ptica – a važi i obratno.

„...najveća sajamska priredba iz oblasti lova, ribolova i sporta u regionu LORIST  i ove godine, od utorka, 6. do nedelje, 11. oktobra“ u Novom Sadu, prikazala je već standardno nepoštovanje zakona, izlažući, pa čak i na prodaju nudeći, preparirane primerke brojnih zaštićenih vrsta.

Ugroženi i zakonom zaštićeni prdavac Crex crex nuđen je na prodaju za 2000 dinara.

Bi-biip... još jedan prvojanuarski SMS. Zima je vreme kad sve sitne ptice koje se hrane insektima pobegnu odavde glavom bez obzira, kako ne bi izumrle od gladi. Ujedno, to je i vreme kad sva sila vodenih ptica sa severa krene nešto južnije (najčešće jugozapadnije) kako bi na nezaleđenim vodama mogla da se prehrani. Pticama ne smeta hladnoća (da je tako, ne bismo nosili jakne punjene paperjem), već što im sneg i led hranu čine nedostupnom. 

Glavni zimski ptičarski i ptičji spektal jesu velika jata, od po više hiljada ili više desetina hiljada, koja se okupljaju na mestima pogodnim za ishranu, npr. srpskom potezu Dunava. Ni Veliko Ratno ostrvo nije izuzetak. A kako kvantitet obično daje kvalitet (jedan moj poznanik se ovoj tvrdnji svojevremeno usprotivio argumentom da tri lopate i dalje ne daju dobru ribu), u svoj toj masi počesto osvanu rariteti.

 

Bio to debeli Dunav ili indijska džungla, ja bez prirode ne umem i ne mogu, moram imati svoje redovne doze. Drugačije ne funkcionišem. 

Sada je vreme da mlade ptice napuste gnezdo. Neretko su sposobne za let, ali se loše prizemlje. Treba im malo vremena da dođu sebi i pokušaju ponovo. I tada naiđe zabrinuti ljubitelj ptica i svojom ljubavlju im presudi.

Svakih par dana dobijam poziv sa pitanjem tipa: Pronašao sam mladu pticu i doneo je kući, šta da radim s njom? Većina takvih slučajeva završi se uginućem