Kao student prve godine Akademije likovnih umetnosti,  kada sam odabrao štafelaj, prva stvar koju sam uradio, bila je da na njega napišem ove Apelesove reči. Koleginice i kolege nisu na to obratili pažnju ali me je moj/naš Profesor, kada sam skinuo ploču s završenim crtežom, ugledavši natpis, upitao: Hoćeš li se držati toga? Naravno, odgovorio sam. I držim se do dana današnjeg.

Bukvalno prevedene sa latinskog reči Nula dies sine linea znače: Nijedan dan bez crte. Kratko, sažeto, koncizno...govore da slikar mora neprekidno i neprestano, svakodnevno raditi, slikati, crtati.

Danas oko podne, sedim u Arkadiju, pijem produženi s mlekom, pušim, rešavam ukrštene reči, jednom reči penzionerski ugođaj. Premeštajući levu preko desne noge, spazim je. I dalje debeljuškasta ali sva u crnom, kosa boje slamaplavo pa još isprana vešplavom, neugodno podcrtava crninu. Prolazi na dva metra

Pre neko veče na, do jutarnjih časova, ugodnoj i prijatnoj sedeljci i druženju, razgovoru i ćaskanju, nekako stigosmo i do teme: Kafane. Kad dođoh do reči, ispričah kako smo šezdesetih godina, moj ćale i ja krenuli u celodnevnu nabavku svega i svačega a zbog predstojeće Nove godine. Kola je parkirao negde kod Pravnog fakulteta a onda smo se desnom stranom Bulevara uputili ka Smederevu! Za sobom smo ostavili Grgeč, Domovinu, Orašac, Starca Vujadina i klipsali sve tramvajske okretnice na početku smederevskog puta.

Iako joj je pravo ime Olga, svi je zovu Rada a ja Radmila. U životu je samo jedna osoba, njena školska drugarica tetka Mica, koja je zove Olgica. Više puta sam bio prisutan kad bi na zvonjajući telefon Radmila podigla slušalicu i začuđeno pitala: Koga? Odmah sam znao da je to tetka Mica. Ja ću uskoro napuniti 67 godina a Radmila je starija od mene 19 godina i nešto meseci, prvog februara ove godine, napunila je 86! Obilazim je često, evo i danas ću otići kod nje, u mojoj omiljenoj pekari kupio sam joj veknicu belog hleba koji obožava.

Čim dođem stavim džezvu, sipam nam po sok, zavalim se u trosed i počnemo da pričamo. Bolje reći, počne da priča Radmila.

Marš odatle...gubi se...pobegao sam ne osvrćući se! Zadihan, zaustavio sam se tek pošto sam zašao za ćošak zgrade. Jedva sam dolazio do daha, kese koje sam vukao sa sobom, otežavale su mi trčanje a i umor, iscrpljenost, hladnoća i glad! Seo sam na zaleđenu travu, ne, nisam zaplakao, suze su davno ishlapile iz mojih očiju.

U početku me bilo sramota, osećao sam da mi se obrazi žare, srce mi je dumbaralo u grudima kao da hoće da iskoči iz njih. Devetodnevna glad je odnela pobedu! Iako je bilo tri posle ponoći, uplašeno sam se osvrtao oko sebe. Bio je to moj prvi kontejner!

Gost autor: fantomatsicna

Svake godine se na razne načine dovijam, kako da za moju klinku za ove praznike pred kraj godine, kada osim nje, sestričina  i Gospodin poreznik trljaju ruke kako će me opelješiti a Belogrlići zbog toga što u familiji imaju i kiwije koji eto slave svoje i naše Božiče i Nove Godine, baš rastegnu budžet da nema dalje. Obradovah se tamo negde u Septembru, kad je lokalni Supermarket (inače poznat i vrlo rasprostranjen lanac Supermarketa na Novom Zelandu),  pokrenuo jednu lepu i najvažnije besplatnu  akciju.

E bogu fala najzad možemo da zborimo svojijem jezikom...

Kojijem svojijem jezikom?

Kako kojijem, crnogorskim, nijesi valjda mislio srpskim?

Pravo da ti rečem, komplikovana ti je to stvar…

A što?

Pušti me da finišam ono što sam počeo! Kojim crnogorskim jezikom?

Kako kojim, jedan je crnogorski jezik...

Ne avetaj jadan! Samo u Podgorici od Stare Varoši, Zabjela, Tološa, Momišića... svako govori svojim crnogorskim jezikom, da ne govorimo o Danilovgrađanima, Kolašincima, Cetinjanima, Nikšićanima, Paštrovićima, Bokeljima

Pre nekih mesec i po dana bio sam na otvaranju samostalne izložbe jedne moje koleginice u Blok Gallery u Bloku 45, palo čestitanje, fotkanje, otvaranje... izađem ispred Galerije da zapalim, Vlada mi donese stolicu. Sedim, pušim, ispred mene Đole, Dorđe Arnaut, vajar,

Da je samo stešnjen i stisnut, nego uzurpiran sa svakoje strane, bombardovan kakofoničnim i inim gluparijama u svakoj mikro sekundi, sve sam manje sposoban da samokontrolom, istočnjačkim disanjem, pokušavanjem apstrahovanja, koncentracijom nirvanskog tipa, ponavljam, sve manje sam sposoban, da uspem da sačuvam makar restlove slobode u sebi. Ostarilo se, priznajem, nekada sam lahko mogao da se isključim, utonem u sebe i ne čujem i ne vidim ništa i nikoga unaokolo. Sve mi je teže da to postignem, događa se ali retko, izložen sam mentalnofiziološkom razbucavanju, svakotrenutno! Činjenica da nisam usamljen u tome, uopšte me ne teši.

Imam običaj ili bolje rečeno običavam da svakih deset, ponekad i petnaest godina, ponovo pročitam određene knjige, odnosno određene pisce, odnosno sve što su napisali. U takve pisce spadaju Beket, Marcel Proust, James Joyce, Čehov, Tornton Vajdler, Varlaam Šalamov, Mišima, Danilo Kiš, Andrić, Eko, Borhes, Tabuki, Hajne i naravno moj dragi i omiljeni Bohumil Hrabal. Do