Pesmu sam napisao 18. 07 1975 godine. Pronađoh je preturajući po fijokama.

Molim vas toplomer za merenje temperature pasa

Kašu od heljde i crne duže pertle

Vidim iza naočara imate tirkizno plave oči

Belina mantila primorava vas da budete goli

I vrućina naravno

Voulez vous...ne nije važno

Ulazi u učionicu naš razredni, profesor matematike i sa daljine od oko četiri metra, nepogrešivom preciznošću baca dnevnik na katedru: B. na tablu! P. B. je ponavljao razred i sedi zajedno sa mojom malenkošću u klupi ispred katedre iako smo, pored Gara, najviši u odelenju. To nam je nagrada za igranje pokera u zadnjoj klupi.

P. B. je ošišan do glave, obučen u letnje italijansko laneno odelo savršenog kroja, sa više nego

Gospodar muva, nije čak nikada ni čuo za Vilijama Goldinga, prosto, bio je ovisnik. Muve su bile njegova opsesija! Od kako pamti, iznalazio je stotine načina pokušavajući da ih privuče sebi, uglavnom sa skoro nikakvim uspehom. Muve se nisu obazirale, bežale su od njega svojim ekscentričnimcikcak letenjem u svim mogućim i nemogućim pravcima. Iako je do malog prsta na nozi bio obuzet muvama, nije mu bilo teško da primeti neverovatnu organizovanost pčela i mrava. Tim više su mu muve bile draže, samostalne, nezavisne, svaka svojim poslom. Njegova najveća ovisnička

Osećanja, osećaje, teško je iskazati rečima a ako ti dotaknu najosetljiviji deo duše onda je to prosto nemoguće! Vreme prolazi, ja znam kako sam se osećao i šta sam osetio i to me svakodnevno proganja ali se nikako nisam usuđivao da to podelim s vama! I sada sam u dilemi da li će opis onoga što sam osetio, sadržati u sebi makar delić one energije, tuge, bespomoćnosti, poštovanja, pijeteta...

Na ostrvo Vido 21. Januara 1916 godine prve su došle Moravska, Pirotska i Čačanska vojna bolnica.

ili Pronađeno vreme ili eh Pruste, Pruste!

Urezujem njeno ime u jednu od prečaga klupe, januar je 1971 godine, ispod mene je Dubrovačka luka, vidim, kad prekinem urezivanje, Gradsku kavanu, onaj deo što prozorima izlazi na luku. Jeli bre mazgove, ti mi muvaš sestru, setim se Mićunovog, pre konstatacije nego, pitanja. Koju, smejem se, imaš ih dve a imaš i onu u Puli? Ne zajebavam se, Jovana ima samo šesnaest godina a ti si mator konj, studiraš... Ma ne bre, samo sam pažljiv, zacopala se u mene, sam si svedok, prati

Pođi sa mnom, rečima ti ne mogu opisati, to moraš da vidiš, da se uveriš svojim očima. Pošao sam za njim zainteresovan iako sam znao ili bolje reći naslućivao o čemu se radi. Imao sam dvadeset godina a on, saznao sam kasnije jer sam ga pitao, šezdesetsedam. Vid je već tada počeo da mu slabi, pogoršanje je bilo skoro galopirajuće, bližilo mu se slepilo. Idući za njim pitao sam se otkud ja u Argentini, u Buenos Airesu, otkud je baš mene odabrao? Držao me ispod ruke, koračao je dosta sigurno, tek ponekad bi desnom rukom dodirnuo zid zgrade pored koje smo prolazili.

Da ne bude zabune, ovo nisam pisao ja ali volim ovaj tekst.

Upoznao sam jednog pravog teologa; govorio je istočnjačke jezike, poznavao je koliko se može stare običaje naroda. Poznavao je isto tako bramance, Haldejce, ignikole*, sabejce**, Sirijce i Egipćane kao i Jevreje; bliska su mu bila razna učenja Biblije; trideset godina je pokušavao da pomiri jevanđelja i nastojao da dovede u slogu crkvene oce. Istraživao je u koje je vreme tačno napisan simvol koji se pripisuje apostolima i onaj koji se stavlja pod ime Anastazija; kako su nastala posvećenja jedno za drugim; kakva je razlika između sinaksa*** i službe Božije; kako se hrišćanska crkva od svog nastanka podelila na više grupa i kako je vladajuće društvo sve druge tretiralo kao jeretike.

Jasmina Stijović, moja drugarica.

Jes da je ovo objavila letos i ja je pitao da objavim, ona previdela i javila mi se u sred zime. Kako god, volim kako piše.

НИКАД НИКАКВЕ ПРАШКОВЕ НЕ ПИЈЕМ КАД МЕ БОЛИ ГЛАВА НЕГО ЧЕКАМ ДА НЕСТАНЕ ПРЕ ИЛИ КАСНИЈЕ....ТО САД

Гост: амика – Миливој Анђелковић, књижевник

Када се деспот Стефан Лазаревић враћао из Константинопоља у Србију, да у војни поврати престо и власт, задржао се на острву Митилени (Лезбосу). Ту се и оженио, не из љубави на први поглед, већ из промишљених политичких

Od trenutka kad je progovorio, nije prestajao da brblja. Bio je radoznalo dete. Sve ga je zanimalo. Stalno je zapitkivao, šta je ovo ili ono, kako se kaže... a šta to znači... Za divno čudo, nikome nije bio dosadan, svi su mu odgovarali kako su znali i umeli i smejali se ljubazno i s ljubavlju. Videvši ga još kao bebu kako spava s kažiprstom desne ruke prislonjenim uz slepoočnicu, babe, tetke, žene iz komšiluka, govorile su njegovoj majci: Biće to uman, pametan čovek. Živeli su u jednoj sobi niske tavanice, pod je bio od nabijene zemlje, njegovi roditelji su spavali