2042 je godina. Napunio sam 96 godina i otišao s vašeg i mog sveta i života. Pitate se kako, na koji način, kojim putem, sredstvom... se javljam. Pitate se, pitate! Komplikovano je da biste shvatili pa ću pojednostaviti. Ja ustvari nigde nisam otišao, postao sam deo sveobuhvatne i beskrajne kosmičke energije. I nigde sam i svuda. Nigde u smislu da nisam u Raju ili Paklu, Edenu, Džehennemu ili Džennetu, Valhalli...ništa od toga, postojim ali nemam telo, vizuelni oblik, nevidljiv sam a ipak jesam!

Pre dva, dva i po meseca, zove me telefonom moj drugar, prijatelj i kolega Radiša Lucić: Mikele... da li bi ti ...učestvovao u Likovnoj koloniji akvarela u ...Gerontološkom centru u Zrenjaninu....oni su organizatori...a ja mu dođem kao neki selektor... Pristanem iz taka. Onda se setim i pitam: A ko još dolazi? Radiša prvo poćuti malo a ja kao da ga vidim kako se češka po glavi: Ne znam...tebe sam prvog zvao...ali ću pokušati da okupim pravu ekipu. I bogami je okupio! Ne računajući mene, u ekipi su bili sve vrsni akvarelisti, majstori svog zanata: Čeda Kesić, Dimitrije Kolarević, Dragoslav i Olgica-Olja Husar, Milica Belanović, Rudolf Brkić, Pal-Paja Dečov, Aleksandar Kačar, Đuro Maravić, Nemanja Popović.

Nije mi namera da vam držim čas iz Geologije, Petrologije, Mineralogije, ne, ovo je Something Completely Different . Kamenja ima svakojakog, o tome vam ne moram pričati ali kamen je odavno uleteo i u narodne izreke i mudrolije na primer: Kamen spoticanja ili Pao mi je kamen sa srca ili Kamenog je srca, čekaj bre, umal da zaboravim The Rolling Stones, pa Njegoševa: Udar nađe iskru u kamenu, bez njega bi u kam očajala, ....... Kamen po kamen palača, ima toga ohahaj ali ovde će biti reč o Ludom kamenu.

Stati na

ili lažna istina? Šta je šta i kako se snaći u ovom zavrzlamnom kalamburu? Da li laž može ikad da bude istina ili istina da bude lažna? Da li je poluistina laž, da li je polulaž istina?  Da li u ovom slučaju važi ono: Smiješane, najlakše se piju. Odavno je ofucano: Da nema laži, ne bismo znali šta je istina. Istina je da ima tako i toliko dobrih laži, koje je veoma teško razlikovati od istine. Kao što je laž da je istina samo jedna.

U savetu, koji se ovaj put sastao, jako se opažao nedostatak one veoma potrebne stvari, koju prost svet zove smisao. Uopšte uzevši mi nekako nismo stvoreni za parlamentarne zborove. Na svim našim zborovima počevši od običnog seljačkog zbora pa do svih mogućih učenih i drugih zborova, ako se u njima ne nađe jedna pametna glava koja će upravljati celim zborom, onda vlada neopisana pometnja. Čak vam ne umem ni kazati zašto je to tako; vidi se svet je takav; samo polaze za rukom oni zborovi koji se iskupe radi pijanke ili gozbe, na primer; ....... A na sve to dobra je volja, bogme u svako doba tu.

Upozorenje: Ovo neka ne čitaju oni slabijih živaca, hronični bolesnici i ostale meteoropate.

ČOVEK, LJUDINA, BORAC, GROMADA POZITIVE, VEDAR, DUHOVIT, NASMEJAN, NESALOMLJIV, 'OĆEŠ KAFU DA TI SKUVAM, UZOR, BUDA PONOVO MEĐU NAMA....

U prethodnom tekstu rekoh da ću pisati o njemu, o Paji. Evo pišem.

Ljubica je bila majka mog oca i po sili bioloških zakona, moja baba. Bila je to umna ali hladna, proračunata i sebična  žena. Ne sećam se da me je ikad poljubila ili pomazila. Pre je moglo zasjati sunce u ponoć nego osmeh na njenom licu. Lice joj je bilo maska mrzovolje i nezadovoljstva. Sve što je radila a morala je i to ponekad, radila je kao od bede, preko volje, otaljavala ga.

Toliko neprijatnih i odvratnih stvari se odigralo u onoj bivšoj i ovoj sadašnjoj zemlji, u martu mesecu.

Znak za uzbunu 14. marta 1972. godine stigao je sa Kosova.

Bio sam student III godine Akademije likovnih umetnosti. Tadašnja vlast je, uostalom kao i ova sadašnja, krila dok god je mogla i sprečavala medije da kažu pravu istinu o Varioli Veri! Ljudi su se slobodno ponašali, šetali, družili se, sve do trenutka dok broj umrlih više nije mogao da se sakrije pod tepih. Onda je počela vakcinacija.

No pre toga, posle završenog časa Anatomije u Rajićevoj,

Moje bore su moje i samo moje! Moje bore su šezdesetsedmogodišnje delo mog života. U njima su zapisane sve moje životne dogodovštine kojih se sećam ili ne. Moje bore su neka vrsta spomenara, požutelog, iskrzanog, pohabanog... od duge upotrebe ili možda bolje, sumerske ploče u koje je urezivano sve od mog rođenja do danas. U njih su utkane radosti, veselja, tuge, ljubavi, potajne i ostvarene ali i zablude, greške, fulanja, uvrede koje sam drugima nanosio i uvrede koje su drugi meni upućivali. Ne bih ih, ipak, moje bore, menjao ni za šta na svetu!

Ima oko mene mnogo izboranijih ljudi, čak vrlo mladih, život večiti šaljivdžija, urezuje bore po nekakvim svojim pravilima koja nikada nećemo saznati.

Nikad više! Poslednji put pišem o njoj! Njega više nema, umro je moj drug, prijatelj, brat Zdenko! Voleo sam Jamu samo zato što je Zdenko bio tamo. Mogao sam i da ne pecam već samo da divanim s njim dok je histeričan kakav je već bio, neprekidno nešto seckao, ljuštio, rezao...pripremao klopu i to u količinama kao za četu vojske. Retko smo obedovali sami, uvek je pozivao ili Vladu i Goricu, ili bi naišao Tibor, Milan policajac je bio skoro redovan, pa Crnogorci, tri brata, svraćali su Nina i Peđa i moja žena je bila da proba njegove specijalitete. Uz to je neprekidno mleo,