Postoji uverenje da građani Beograda poseduju urbano obrazovanje sticano vremenom ili u najmanju ruku budu, ako poneko nije bio pažljiv i prilježan na časovima, obavešteni u najkraćim crtama o elementarnim pravilima života u gradu ne bi li zajedno, oni i grad, nekako opstali. Najčešći slučaj kada mnogi ostaju uskraćeni za naobrazbu o ovoj temi se dešava kada mama i tata propuste na vreme da ih obaveste o postojanju nekih pravila za vladanje u gradu te odu u gradski život tek tako, nedovoljno opismenjeni. Potom, ipak se pokaže potreba za bilo kakvim znanjem i onda posle dodatnih časova i provođena određenog vremena u gradskoj vrevi jedne ili dve generacije bar i upražnjavanja građanskih aktivnosti u urbanoj matrici, može se govoriti o začetku urbane kulture, neophodnog pomagala za život građana u Beogradu. Posle toga, dalje školovanje u oblasti urbane kulture i nije posebno zahtevan napor, postane način mišljenja, deo svakodnevnice, podrazumeva se, kao vožnja bicikla jednom naučena, okreću se pedale i stiže se na ciljano mesto.

Šetaju Tagore i Ajnštajn tamo gore po rajskom ugođaju, pogledaju dole na planetu i vide šta se tamo svašta nešto događa i konstatuju: - jbte, džabe smo krečili ... ! 

Pre neki dan u Manješkom parku dečak je na klupi našao svesku rukom ispisanih stranica, posle se ispostavilo kada je napisano sricao pred roditeljima da je to dnevnik  jednog Beograđanina sa beleškama iz novembra i decembra 2035. godine. Otac dečakov mi je dao svesku i ovde prepisujem nekoliko stranica bez ikakvih ispravki, dodavanja ili oduzimanja.

Zaklela se zemlja raju da ni jedna tajna ne ostane otuđena od naroda i kad se dobro raspitaš i nađeš neimenovani izvor, saznaš ipak da je to oko HRASTA sve namestila ona lukava i izazovna Crvenkapa što se inače predstavlja kao naivno i čedno biće, mada je već punoletna, koje samo o baki brine i sluša svoju mamu. Naime, idući svako jutro do svoje bake da joj odnese kolače i sedative zasmetao joj je taj HRAST koji beše tačno na putu kojim je hodila kroz livadu te je morala da ga zaobilazi a žirevi su joj padali po glavi i to ju je nerviralo te ga je uzela za svog neprijatelja i rešila da ga samo tako ukine. Sama je bila nemoćna a i sa alatom nije dobro stajala te je rešila da se posluži drugačijim sredstvima, korisnim i efikasnim jer takvih primera ima svuda okolo, samo novine otvoriš ili vesti na Tv odgledaš.

Nije vreme za arhitekturu jer ima drugih zauzeća i okupacija pažnje i pameti. Opet su izbori i sve stoji, birokratija se učutala i ne radi svoj posao, čeka šta će u martu biti, hoće li i dalje biti tu u svojim stolicama. Sve je na leru ili su motori ugašeni osim  stranačkih glasnogovornika koji promiču predizborna obećanja kao i uvek opšteg tipa i sasvim nerazumljivih, stereotipa iz već požutelih od stajanja i upotrebe kataloga, ono o boljem životu i napretku koji samo što nije došao, naravno pod uslovom da izaberete baš njih i to govore svi bez izuzetka i stida. Ružičasti predlozi su već viđeni poslednjih dvadesetak godina, nema novih priča, stereotip do stereotipa a onda, predizbornu idilu uznemiriše u Bosni popizdeli građani, eksplodiraše iako nema tamo izbora i rekoše da je dosta tog sranja i da oni hoće nešto sasvim normalno, građanski i bez religije, nacija, visoke politike, hoće državu koja se bavi njima.

Kad građanina nanese put po Trgu Republike u prestonici ima priliku da iza spomenika onog Kneza što jaše vidi Narodni muzej obložen skelama i tako to stoji skoro deceniju po modelu Potemnkina koji je u neko vreme davno prošlo ulepšavao vizure vođama i narodu i brisao im iz vida ružne i skršene gradske pejsaže a koji su ih mogli uterati u depresiju. Ovde na Trgu je svojevremeno, pre desetak godina, bila ideja da se započne obnova Narodnog muzeja, naravno za početak je načinjena skela preko cele fasade koja nedvosmisleno šalje poruku građanima da je poduhvat od značaja za istoriju i kulturu Srbije započet, radost se širila gradom, vođe su zbrajale pozitivne poene i uopšte stvorena je optimistička i vedra atmosfera. Posle od svega toga, sve do danas, nije bilo ništa, zaboravljeno je zašto su te skele postavljane, smišljen je neki drugi razlog da se optimizan u narodu održi a Narodni muzej je tamo več skoro deceniju bezbedno obložen i slabašnim, iznemoglim glasom pokušava da obnovi onu poruku o obnovi ali više niko to ne sluša.

Pisao sam ovaj tekst januara 2013 kada je bila aktuelna priča o projektu Zahe Hadid podno Kalemegdana. Opet je aktuelno I evo tog teksta ponovo, tek samo da podsetim da je sve isto ili veoma slično sa Beogradom na vodi ...  Nova ideologija je na putu da zauzme prvo mesto, grad da ćušne u stranu pa šta se gradu dogodi, dogodiće se ...  

"Tako su preneseni obelisci iz Egipta u 19-tom veku i smesteni u centar Pariza (Luxor Obelisk na Place de la Concorde...), Londona (Cleopatra's Needle, City of Westminster, Victoria Embankment) ili Njujorka (Cleopatra's Needle, Central Park), gde jos uvek stoje a mogli bi da se spomenu predmeti u muzejima i privatnim kolekcijama" ... reče dr Mow ...

 

Arhiviranje

Grad kao arhiva događaja, slika, priča i svega što se tokom istorije događalo gradu, građanima, drveću i zgradama. Grad kao biće sa dušom i memorijom ma kako to stereotipno zvučalo. Opstajanje svega toga u gradu i okolišu svedoči o prošlosti ali još važnije, govori o biću grada, formira identitet i tako pokazuje autentiičnost urbane matrice i svega što u njoj ima, pre svega o životima ljudi unutar urbane matrice. Govori o vezi grada sa okruženjem i stvaranju jedinstvenog prikaza, bića, ličnosti sasvim posebne pa se iz toga može čitati šta to beše i može se prepoznati istorija ali i naslutiti budućnost. Može se unapred predviđati ne kao gatara sa tarot kartama ali razumno približno racionalnom mišljenju pa onda ide i kazivanje, saopštavanje radoznalcima koji tu budućnost ne mogu da sačekaju već traže da sve znaju unapred pa tako gube slast nepredvidivog i uzbudljivog iznenađenja.

Jutarnje gledanje novina, Politike naravno kako je to bilo oduvek u porodici, i Dobrivoje je to činio a onda ja preuzeo. Čini ta navika nervoznim  zbog onog što unutra piše pa se sećam jutra iz februara i priče o hotelu Jugoslavija.

A piše. Grčki investitor je namerio da kompleks hotela unapredi tako što će obnoviti staru formu hotela a na krajevima zdanja izgraditi dve kule po 33 etaža i doći do 137.000 m2 apartmana i šoping mola sa zadržanim sadržajem hotela. To će koštati oko 277 miliona evra i biće izgrađeno do 2019 godine ako urbanisti beogradski budu saglasni sa predlogom projekta. Investitor hoće da raspiše i međunarodni konkurs  za arhitektonsko rešenje na osnovu datog programa i prostorne šeme. Predhodne analize kapaciteta i parametara GUP-a koje je uradio CEP kažu da je sve to u okviru prediđenih mera.

Budućnost izgleda Beograda se očituje u jednoj nadasve demokratskoj, javnoj, otvorenoj i iskrenoj i naprednoj diskusiji o Generalnom urbanističkom planu ... kakva mu i pripada ...

 

 

Konačno je gotovo sa tim načinima koje je započeo drug Tito kad je ono oslobodio zemlju i pobedio sa saveznicima iz drugih država fašizam i napravio novu državu gde se između ostalog radilo i o uvođenju društveno odgovornog načina brige o ljudima putem socijalnih mera kao osnove za postojanje novog državnog svetonazora kao što je pomoć nemoćnima, trudnicama, porodicama kojima se desilo mnogo dece, osobama sa nedostatkom i onemoćalima, starima koji ostadoše sami i onima koji nisu u stanju da sami sebi obezbede preživljavanje. Te mere su trajale sve do pre neki dan i nisu ih režimi koji su se menjali učestalo posle Titovog doba menjali, neki put bi ih umanjivali ili unapređivali ali su opstajali i bili od velike korisiti ljudima koji su za tom društvenom brigom bili potrebiti.