Urbanistički plan ima zadatak da unapredi prostor i učini ga boljim za život građana. Zato je institucija javnog uvida, participacija građana i mogućnost primedbovanja na viđeno delo urbanističara demokratski čin. Uređenje urbanog prostora bez toga nije validno, priznaje i država. Postoji niz pravila i propisa koji regulišu proceduru izrade plana gde je posebno istaknuta uloga građana kao budućih korisnika prostora kojim se plan bavi. Naime, bez njihovog uvida u plan nije moguće da bude usvojen.  

To zaista dobro zvuči ali ipak, vlast celu stvar svodi zaista samo na uvid, marginalizuje participaciju građana u toj proceduri. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a sve to mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve  promene koje behu od onog rata zvanog Drugi svetski.

 
 

Ništa novo u pokušajima da se nekako oporavi građevinarstvo. Opet novi predlog zakona o planiranju i izgradnji. Sve dosadanje vlade su to probale putem promena narečenog zakona, uglavnom insistirajući na skraćenju rokova za dobijanje građevinskih dozvola i drugih potrebnih papira, smanjenju rokova u proceduri i u svim dosadanjim predlozima a koji su i usvajani i postajali važeći, to je bilo uzorno određeno i svaki put je rečeno da je problem rešen. Dobro de, skoro rešen

Unatoč tome po nekim, naravno zlonamernim (sic!), reakcijama evropskih posmatrača koji neprekidno prave razne ankete i rangiraju Srbiju uvek pri dnu liste efikasnih u ovoj oblasti, stanje se ne popravlja.

 

Svašta nešto se ovde naobećavalo narodu, sve lepo umotano u roze ... ali vreme teče i ne ide baš sa naobećavanjima mada nadbacač kockica i dalje ih uporno i prilježno baca, kotrlja, prevrće i muva a one samo veselo poskakuju i nikako da padnu kako je namislio, u onu roze oblandu ...  a možda je vreme da nadbacač proba sa lopticama ???

 

 
 

Odvajkada je Gospođa Justicija teglila terazije i mač a povezanih očiju donosila odluke sama i bez ikoga i beše zato usamljena i tužna ... ali ovde, humanisti i pravdoljupci je prigrliše kao rod rođeni i dobi svu podršku i potporu ...

 

 

Gradska knjiga Beogradska ispisivana rukopisno u nekoliko proteklih vekova je usled protoka vremena, uticaja uslova sredine na hartiju, aljkavog listanja pri čitanju i zbog nedovoljne brige o njoj samoj, knjiga je dovedena u stanje rasknjižene kupusare sa pobrkanim stranicama ali množina njih je u svoj toj gužvi iščilela. Razni su tu knjigu vekovima prelistavali, pored čitatelja vrlo obrazovanih i onih prihvatljivo pismenih, nekih na granici pismenosti bilo je i potpuno lišenih znanja o slovima te su gledali samo crtane zabeleške jer i pisci knjige nisu po neki put bili u dosluhu sa slovima pa su crtkarali ili prosto stavljali onaj epski krstić tek da se znaa da su tu bili. U tako šarolikom čitateljstvu dešavalo se da su mnogi od njih u susretu sa knjigom bili zbunjeni i nepripremljeni na tako što veoma obimno i kabasto u rukama i onda su svi oni, koji doticahu knjigu, čupali joj stranice za sopstvenu arhivu, dopisivali na marginama ali i u tekstu samom, podvlačili redove, ubacivali neke dodatne strane po svojoj volji i smatranju. Neki put bi prosuli mastilo preko rukopisa, sve je vremenom pomešano i zagubio se red i kontinuitet u poglavljima ali i u pojedinim redovima, a bez redosleda u paginaciji tok rukopisa nije baš zgodno pratiti i kontraindikovano je.

 
 

(zabeleženo povodom nekih platana s jeseni 2010 godine … )

Beograđanin sedi ritualno kao svakog jutra uz kafu na uskoj terasi stana na petom spratu i uživa u panorami uske ulice, negde oko Bulevara Kralja Aleksandra na Zvezdari, gleda debelog, neobrijanog komšiju prekoputa koji na balkonu pokušava da popravi mašinu za sudove. Onda je na ogradu terase sleteo osedeli Gačak(1), protresao perjem i procedio nešto kao «e, jebi ga ... «. Sedeli su tako neko vreme, obojica nepomični, u tišini remećenoj povremeno bukom od radova na mašini sa druge strane ulice, svako od njih utonuo u sopstvene misli, osećali su prisustvo onog drugog, neka pozitivna vibracija je strujala na terasi. Potrajalo je neko vreme dok se obostrano nije pojavila želja za komunikacijom, Beograđanin je poluglasno, da ne ispadne nametljiv, pitao Gačka kako je i čemu ona dešperatna izreka pri sletanju na ogradu, onda je počela Gačkova tirada, kao da je popustila brana na Drini a jezero krenulo u oticanje ...

 

... probali oni pre ali neumešni kako ih Bog dade i mislili samo na sebe, pa hteli tunele ispod grada, most preko Save, razbacivanje narodnih para i nšta od toga ... onda mi uz pomoć tog istog odozgo a naklonjenog nama  učinismo Beogradu pravi i izvorni, autentični, pravoslavni, naš srpski, nebeski metro ...

 

 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  62 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana