Mađioničar ŠARLO u lakoj predvečernjoj konverzaciji je objasnio da zečevi, miševi i ostali kadrovi koji su do sada bili nezaobilazni posle tolike podrške publike nisu više neophodni i potrebni ... 

... trik za narod u areni može da se izvede i na sasvim novi način, inovativan, umesto svih njih može sam sa sobom, naravno bez plišanog šešira i dalje neće ići pa je tu neophodan kompromis !

Preturam po arhivi i nađem papire iz 1982 godine o pokušaju promene mišljenja o gradu ... tada smo to pregnuće zvali „Za umereni Beograd“ ... pa evo nekih od zatečenih papira, tek podsećanja radi ...

 

Radionica za popravku grada pod geslom „Za Beograd, ovde i odmah“ je bila akcija čiji je inicijator Skupština grada Beograda, idejni tvorac Gradonačelnik Bogdan Bogdanović, izvedena je u organizaciji preduzeća „Beograd projekt – Centar za planiranje urbanog razvoja“ sa ciljem da se obnove zapušteni i zanemareni delovi prestonice uz učešće građana samogradnjom i ličnim angažovanjem. Akcija je usporena a kasnije ugušena jer je bila na putu da umanji uticaj institucija i unese novu energiju pravljenja grada van institucija i do tada nepoznatu  slobodu građana u odnose sa dužnosnicima.

Učesnici akcije: Goran Božović, Đorđe Bobić, Miša David, Romana Ćirić, Miodrag Ferenčak, Slobodan Lazić, Vladimir Macura, Nenad Novakov i Mihajilo Novitović   

 

 RADIONICA ZA POPRAVKU GRADA

BILTEN : BROJ 1... OKTOBAR 1982. ... GODINA IZDANJA I

Hoćemo da u Radionici radimo na menjanju načina razmišljanja o Beogradu, jer su se vremena i uslovi promenili te je potrebno istaći princip: Za Beograd, ovde i odmah

 ZA UMERENI BEOGRAD 

Očigledno je da Beograd doživljava krizu koja potresa veliki broj gradova, a koja je izmeđju ostalog uzrokovana nedovoljnom efikasnošću urbanističke prakse i nedostatku novih svežih ideja i koncepta. Moglo bi da se ukaže na neke probleme.

Moderno planiranje se sve oštrije suočava u zadnjoj deceniji sa jednim novim, predhodnom vremenu nepoznatom gradu – gradom energetske krize, gradom koji stagnira, gradom koji siromaši, gradom koji ne obezbeđuje svojim stanovnicima dovoljan kvalitet života.

Danas je osam godina od kada je otišao u neki bolji svet Arhitekta BogdanBogdanović i ponavljam tekst koji sam tada napisao o tome kako je on govorio arhitekturu …  

Beogradska arhitektura u samotraženju sopstvenog izraza, drugačijeg od onog pre, dostigla je evropski standard, pre svega kao repetitivni dizajn. Bez uopštavanja događanja u izgradnji grada moguće je reći da se nije dogodio pomak unapred u nalaženju autentične Beogradske arhitekture. U prvom planu je forma i istraživanje lika zgrade kao prevashodni izazov. Nije to produkt ovog trenutka ili bliske prošlosti, traje već nekoliko decenija, ne samo u Beogradu, planetrana je to pojava a lokalni arhitekti su prilježni sledbenici tog trenda trudeći se da budu učesnici u kvazi spektaklu. Pokušavaju da individualizuju svoj projekat ne bi li bio uočen u ovdašnjoj nevelikoj produkciji, uslov je da izgleda drugačije, čak nasuprot logici ili zemljinoj teži ponekad. Očituje se taj trend kroz nekoliko desetina izgrađenih zgrada koje su u tom nadmetanju nesumnjivo stasale da budu učesnici u svetskoj trci i budu na bini gde se spektakl odvija. U skladu sa savremenim viđenjem i poimanjem arhitektonskog iskaza u svetu. Ipak, sve pomalo liči na damu koja svoje nedostatke vešto pokriva majstorijama šminkera, plastične hirurgije, silikonskim dodatcima, bojama i garderobom. 

Bila je pećina na južnoj padini brda obrasloj gustom šumom, ispod padine prostrla se dolina sa neukroćenim pašnjacima gde su biljožderi koristili prednosti obilnog zeleniša a mesožderi kapitalizovali produkte bogatog prirodnog okruženja čime je neophodna ravnoteža u lancu ishrane prilježno održavana. Onda teku već poznata događanja, pećinu je naselio Praotac sa plemenom, posle, kad mu je pećina postala tesna otisnuo se u okolni zatečeni pejsaž i počeo da seče drveće za svoju nastrešnicu a kad je zatrebalo i za gorivo. Dakle, tako je počelo. Praotac je uzimao od prirode ono što mu je bilo potrebno u količini koja mu je odgovarala ne vodeći u tom trenutku računa o posledicama, jedino na šta je obraćao pažnju je da ne seče biljke u blizini svog staništa da ne bi narušio mogućnost (načelo) što manje primetljivosti, sekao je malo dalje. Padina je oćutala nasilje, očuvala je reljef ali, lišena zelenih krošnji, naoko je delovala ogoljeno, zelenu boju lišća nadvladalo je sivilo tla. Ipak, mogla se uočiti izgrađena  nastešnica te je arhitektura tako, prvi put, postala deo pejsaža.

Urbanistički plan ima zadatak da unapredi prostor i učini ga boljim za život građana. Zato je institucija javnog uvida, participacija građana i mogućnost primedbovanja na viđeno delo urbanističara demokratski čin. Uređenje urbanog prostora bez toga nije validno, priznaje i država. Postoji niz pravila i propisa koji regulišu proceduru izrade plana gde je posebno istaknuta uloga građana kao budućih korisnika prostora kojim se plan bavi. Naime, bez njihovog uvida u plan nije moguće da bude usvojen.  

To zaista dobro zvuči ali ipak, vlast celu stvar svodi zaista samo na uvid, marginalizuje participaciju građana u toj proceduri. Razlog? Da bi sebi (vlasti) pribavila i proširila ingerencije i uticaj i moć i da bi zaštitila svoj interes ali i moguće učešće u rabotama sa raznim investitorima a sve to mogu građani da poremete svojim aktivnim učešćem. To je postala konstanta koja traje bez obzira na sve  promene koje behu od onog rata zvanog Drugi svetski.

Ništa novo u pokušajima da se nekako oporavi građevinarstvo. Opet novi predlog zakona o planiranju i izgradnji. Sve dosadanje vlade su to probale putem promena narečenog zakona, uglavnom insistirajući na skraćenju rokova za dobijanje građevinskih dozvola i drugih potrebnih papira, smanjenju rokova u proceduri i u svim dosadanjim predlozima a koji su i usvajani i postajali važeći, to je bilo uzorno određeno i svaki put je rečeno da je problem rešen. Dobro de, skoro rešen

Unatoč tome po nekim, naravno zlonamernim (sic!), reakcijama evropskih posmatrača koji neprekidno prave razne ankete i rangiraju Srbiju uvek pri dnu liste efikasnih u ovoj oblasti, stanje se ne popravlja.

Svašta nešto se ovde naobećavalo narodu, sve lepo umotano u roze ... ali vreme teče i ne ide baš sa naobećavanjima mada nadbacač kockica i dalje ih uporno i prilježno baca, kotrlja, prevrće i muva a one samo veselo poskakuju i nikako da padnu kako je namislio, u onu roze oblandu ...  a možda je vreme da nadbacač proba sa lopticama ???