Beograd je evropski grad, otvoren i kreativan. Beograd je na putu da bude takav. Beograd je još uvek daleko. To su najčešće konstatacije kada se govori o gradu u kome živimo I posle mnogo reči na tu temu ipak nije jasno o čemu se zapravo govori. Svakako tema nije samo u domenu urbanizma i arhitekture, nije samo fizičko okruženje, urbani model  koji određuje gde smo mi zapravo sada. Izabrao sam ovu temu za jesenje diskusije, posle mora, Ade ili sedenja kod kuće jer mi se čini da mogu saznati gde je ključ za prihvatljiv odgovor na ovo veoma značajno pitanje.  Ne možemo svakako

Habet unum Victor in Singidunum

Kip nabildovanog muškarca nazvanog „Pobednik“, stoji na visokom stubu u vrhu Kalemegdana, drži mač desnom rukom a u levoj, na dlanu, pticu za koju se u narodu misli da je columba pacem. Meštrović (1)  je mačem i golubom hteo da obavesti da je ovaj Pobednik uvek spreman na dve mogućnosti, da ratuje i da se miri, ali ima i priča da je stavljajući goluba mira u Pobednikovu levu ruku poslao posebnu poruku Beograđanima, eto, golub mira vam je na levom dlanu pa vam mirenje sa okruženjem ide od ruke kao i svim levacima, ne levorukima, levacima. 

Deset godina je prošlo od bombardovanja i urušavanja zgrada Generalštaba u ulici Miloša Velikog u Beogradu. Jedne majske noći 1999 godine, bacilo je bombe i ozbiljne ranilo zdanja. Od tada arhitektura čeka da rane budu izvidane i građevine vratćene u gradsku vrevu. Zgrade za potrebe Generalštaba Jugoslovenske narodne armije je projektovao arhitekta Nikola Dobrović, po njegovim nacrtima sazidane su i useljene 1965. godine. Otada su svojim likom obogaćivale Beograd i obeležavale metropolu, bile su znak prepoznavanja na raskršću dve glavne gradske ulice. U najboljoj tradicji moderne sa prepoznatljivim Dobrovićevim rukopisom, šezdesetih godina predstavljale su iskorak u nove predele arhitekture, u osvajanje novih stvaralačkih prostora i to ne samo u Beogradu ili Jugoslaviji, stizale su te poruke daleko po planeti.

Posle kanala od Dunava do Soluna, kreacije min. za prostorno planiranje ima još. Setio se skoro i onaj min. za urbanizam da promoviše srpsku kuću kao izlaz iz nestašice istih za stanovanje Srba ali i jasnog otklona od tih zapadnjačkih novotarija što se ovuda nude i zidaju i tako narušavaju nacionalni identitet i kulturu stvaranu još pre kosovskog boja i tako nas poravnjavaju sa drugima a nisu nam ni do kolena, i da se poslužim olinjalim stereotipom koji priliči ovoj situaciji - nama nebeskim bićima koji smo svet stvarali dok su oni prstima kusali nedopečeno meso.

Ponudio, ama ne samo to, odlučio i počeo o tome da govori i to ni manje ni više nego o formi originalne (ma šta to značilo u njegovoj izvedbi) srpske kuće, predpostavlja se sa svim atributima od pre neki vek kada se stanovalo u sred zdanja gde beše odžaklija sa ognjištem a pored i još soba a štala sa druge strane,  ali doksat obavezno i okolo po imanju po neki vajat da se pravi sir ili da se spava unutra, a klonja beše sasvim sa strane, pa neće valjda sa se nužda vrši pod krovom doma svoga.