Priča o samoinicijativi iz 1984 godine, o tadanjem nerazumevanju i posledicama koje su stigle i do danas   

8813438887_3cfcb35619_m.jpg
 

 Graditeljska samoinicijativa ljudi u Beogradu je postojala oduvek i tako je nekada nastajao grad ali ne samo koji se vidi na razglednicama već i onaj okolo, obeležen naširoko razvijenim naseljima izgrađenim bez saglasnosti nadležnih institucija. Svi pokušaji do sada da se i taj na samoinicijativi graditeljskih pregalaca iznikao urbani arte fact uvede u neki, ma kakav red do sada nisu uspeli. Samoinicijativa, potaknuta potrebama za čije rešavanje ljudi ostavljeni sami sebi ne vide drugo rešenje i dalje deluje i stvara novu urbanu matricu koja se više ne može zanemarivati. Urbanitet i arhitektura koji tako nastaju nameću se svojom masom i brojem kao relevantan učesnik u gradskom miljeu, nameću se i kao novo viđenje arhitektonskog iskaza. Očekuje se da budu priznati, ocenjeni i svrstani u neizostavno potrebno novo poglavlje na stranicama knjige o savremenim urbanim dostignućima metropole.

 

Stvari idu svojim tokom kako je zasluženo, pa izabrani su i to im daje legitimitet za delovanje ponekad protivno razumu i kad im se kaže da to nije u redu pa bi bilo dobro da razmisle, onda oni odgovore da su izabrani od naroda da ga dovedu do sreće, napretka i blagostanja, neće ići lako ali će da bude u ovih nekoliko godina što slede, samo malo da trpimo i sačekamo a protivnici progresa i gunđala su smetnja toj plemenitoj nameri i ne treba ih slušati.  Dakle, javljeno je u medijima da je Bazilika ranohrišćanska zatrpana i da če preko nje projezditi novi autoput a to je svakako važnije od nekog starog kamenja.

 

U ovoj državi a posebno u Beogradu,  česti su komentari o investitorima graditeljima, sa naglašenim, uglavnom negativnim kontekstom i sa pežorativnim aditivom. Dakle, investuitori su loši (veoma) momci i njima ne treba verovati jer su sa spoljne strane barikade. Oni samo hoće da se obogate, arhitekturu promovišu isključivo profita radi sve u patološkoj želji da pare zgrnu, misli se naravno na račun naroda koji teško živi. Pošto je ovaj stereotip uvrežen i utisnut u svest ljudi predanim radom političara koji su tu našli oslonac da opravdaju neke od svojih neumešnosti a i nisu se ničeg drugog dosetili ili nisu mogli, nije na odmet reći koju reč, ne u odbranu te vrste ljudi već radi razjašnjenja i pojačane statističke argumentacije za kasnije dijaloge na temu, ako ih bude, ili bar da se zna o kome se stvarno radi.

 

Beograd nastanjuju moji sugrađani i ne propuštaju da naglase da su Beograđani i da uz to obavezno bliže odrede gradsku lokaciju sa koje su, pa onda ide Čuburac, Dorćolac, Savamalac, ali uz to dodaju još detaljnije objašnjenje i naglašava se i Šumadinac, Ličanin, Cincarin, Piroćanac, Rus (zna se od kada), ili u poslednje vreme Kitajac i to im dođe kao neki podnaslov. Pored toga posebno naglašavaju da su rođeni u Beogradu ili ako to nisu kažu koje godine su došli ili doneti ovde i pritom koriste odrednice kao: već treća generacija,  pre više decenija, odmah posle rata bilo kog, uvek je težnja da to bude što dalje u istoriji. Reči o poreklu su uvek posebno naglašene i imaju težinu nadilazeći sva druga obeležija što svedoči o tome da cene plemensko uređenje i da iz njega još mnogi nisu nos pomolili.  

Ali svi, oni što su došli sa raznih strana, bilo nedavno, bilo da imaju u gradu već koju generaciju iza sebe, tokom dana se nose i osećaju kao pravi Beograđani. 

 

 Prvo je bila čvrsta namera dužnosnika da se stigne do progresa i blagostanja koji su obećani narodu, zato je hrabro i beskompromisno, preko penzija, plata, zanemarivanja elementarnog standarda i radnih mesta zakoračeno po tananoj žici na onu stranu gde je progres nesrpljivo čekao ... hod je verbalno, kao i ranija obećanja napredovao ... 

 B5t5Qr_IUAAM0ZK.jpg 

i onda REBALAAANS !

 


Pre tri godine i dva meseca objavio sam na mom sajtu tekst  “Narodni muzej u Beogradu … na listi čekanja”, posle je bio prikazan i na sajtu Narodnog Muzeja odakle su ga ubrzo na intervenciju Min. kulture i Visokog saveta za Slobodu mišljenja skinuli. Tekst  je o Narodnom muzeju koji je bio nekoliko godina zatvoren i nije dočekao da se realizuje urađen projekat za njegovu rekonstrukciju a koji je dobio građevinsku dozvolu i bio spreman za izgradnju.

 

Među arhitektama vlada dosta rašireno uverenje da su učitelji postavljeni od nadređenih odozgo sa neba, dakle, sasvim iz sfere duhovne kategorije  i da zbog toga imaju obavezu da kao njihovi poslanici podučavaju i vaspitavaju pučanstvo u zemaljskom okruženju dajući im lekcije o izgledu i organizaciji prirode, pejsaža, gradova i zdanja. Uverenje je neki put tako snažno da isklizne iz realnog u virtuelni prostor gde im umišljena i samododeljena uloga mesije sa svim atributima koje takvo zvanje sobom nosi, zamuti pogled na okolinu, počnu da je gledaju kroz sasvim ličnu prizmu i zanemaruju realni život koji ih se inače dotiče u svako doba osim kada projektuju ili govore o urbanizmu i arhitekturi ili još gore, kad o tome donose odluke uvereni da drugačije mišljenje ili korak van njihovog vidokruga može ozbiljno da našteti planeti.   

U praksi života sve to izgleda i jeste drugačije, planove za gradske četvrti i razna zdanja sačinjavaju arhitekti pošto su dobili zadatak od naručioca koje zlonamernici nazivaju investitorima uvek sa dozom pežorativa u misli i glasu, onda sačinjeno delo proveravaju različite komisije ustanovljene da zastupaju javni inters, zakonske uzuse i uopšte sve što bi moglo da pomogne u proveri da li je tvorac ponuđenog rešenja na prihvatljiv način odgovorio zadatku, o ekologiji i zaštiti kulturnih dobara da se i ne govori.

 

Zaklela se zemlja raju da ni jedna tajna ne ostane otuđena od naroda i kad se dobro raspitaš i nađeš neimenovani izvor, saznaš ipak da je to oko HRASTA sve namestila ona lukava i izazovna Crvenkapa što se inače predstavlja kao naivno i čedno biće, mada je već punoletna, koje samo o baki brine i sluša svoju mamu. Naime, idući svako jutro do svoje bake da joj odnese kolače i sedative zasmetao joj je taj HRAST koji beše tačno na putu kojim je hodila kroz livadu te je morala da ga zaobilazi a žirevi su joj padali po glavi i to ju je nerviralo te ga je uzela za svog neprijatelja i rešila da ga samo tako ukine. Sama je bila nemoćna a i sa alatom nije dobro stajala te je rešila da se posluži drugačijim sredstvima, korisnim i efikasnim jer takvih primera ima svuda okolo, samo novine otvoriš ili vesti na Tv odgledaš.

 

Tolerisanje nelegalne  gradnje od strane političara a onda i države  je perfidan  način korumpiranja građana po šemi - mi vam legalizujemo a vi vraćate uslugu i glasate za nas ...

U Skupštini je priča o zakonu koji treba da po ko zna koji put reguliše legalizaciju bespravno izgrađenih objekata što podrazumeva da će biti u najvećoj meri abolirani graditelji zgrada sa one strane zakona i čije je takovo građenje nekim predhodnim pravnim propisima uzimano za krivično delo. I šta će država, tužna i čemerna, pobedili je ti sa viškom neimarske samoinicijative, namnožili se beskrajno, država ih ispustila iz vizure još odavno i sada im ništa ne može, svi pokušaji, ako ih je i bilo, nisu uspeli i pored nerazumnih ustupaka, pa ajde onda da ih prihvati i oslobodi sebe obaveze. Praktično rešenje ne može se poreći, kaže ona (država) sve može da se legalizuje za malu kintu i sa kusom procedurom a onda (država) mirne duše, oslobođena stresa ode na zasluženi počinak.

 

Ovih dana tema je Hrast star šesto godina koji se grubom greškom neodgovornih projektanata autoputa a i onih okolo, raznih institucija za kojekakve zaštite prirode i slično, našao na trasi saobraćajnice i treba da bude iskorenjen pa se digla narodna graja i protesti su u toku. Hrast je star ali izgleda veoma živahan, zdravo se drži i neobično je važan ovim činom države za zgranute i pobunjene ljude koji okolo žive a Hrast im je svetilište. Mesto gde se beleži memorija i čuva tradicija jer su ispod tog Hrasta vekovima opstajali, pa je rušilački gest atak na njihov identitet, slobodu verovanja, istoriju i svekoliki svet u kome žive.  

Onda, kad se sve uskomešalo zbog ove drvosekačke svinjarije, onaj Velja ilić ministar po ko zna koji put i to u različitim oblastima, sada je stigao do urbanizma, setio se i predložio rešenje koje je maznuo od Solomona i rekao da će se to drvo presaditi, jbš šesto godina korenja u tlu a za tu vrstu drveća je poznato da kolika mu kruna toliki mu je koren pa onda ako je kruna u prečniku desetak metara onda je i korenje toliko i presađivanje je sasvim rizično i neizvesno što se ponovnog proklijavanja tiče.

 

Đorđe Bobić

Đorđe Bobić
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  08.04.2007 VIP izbora:  62 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana