Prodjose praznici, vratih se sa odmora i putovanja u Stokholm, u medjuvremenu po ko zna koji put saznah kako je svet mali a neocekivano se ljudi poznaju (Srle mangupe), zavrsih (pre nego je i pocela kako dolikuje) romanticnu pricu sa izvesnim bicem, progutala me opet masina svakodnevnice i vec uredno melje, i konacno danas se usudih da virnem na blog, kad imam sta i da vidim! Umiven i cist potpuno drugaciji, mada ne mogu priznati da mi je ovako i simpaticniji, ali mozda je to samo shok prvog utiska, dok se malo ne priviknem na novonastalu situaciju.

Elem,

Verovatno se vecina vas seca mog pisanja o mukama sa pokusajem da putujem nasim ponosom i dikom. Verovatno se secate, bar kroz maglu, kako je to bilo davno, pre ravno 5 godina. Ipak, cela prica dobija smisao, a moje strpljenje i upornost ce verovatno biti nagradjeni. Jos nije kraj, jos uvek grickamo nokte i cekamo da prodje zalbeni rok, ali ipak se nazire kraj ovom ruznom i dugom putesestviju.

Za one koji se ne secaju, da napisem ukratko. Naime, u oktobru 2008. godine sam pokusala u vise navrata da kupim aviokartu do Amsterdama sa nasim avioprevoznikom, u to doba zvanim JAT.

Gledala sam veceras Dnevnik2 nacionalne nam televizije, i kao sto sam ocekivala, uzasno sam se iznervirala. Pustili su dva potpuno kontradiktorna priloga jedan za drugim. Oba su govorili o istom problemu, ali je jedan bio "kuku-lele" dok je drugi bio, mogla bih reci "dobar primer iz prakse".

Naime, oba priloga su bila posvecena tudjoj nezi i pomoci, samo sto je prvi govorio o momku koji boluje od autizma, i ciji otac izjavi (pa ostade ziv) a televizija to i objavi (i ne stidi se), kako "misli da zastupa misljenje vecine roditelja ovakve dece koji zele

Citajuci blogove, posmatrajuci novinske i ostale medijske teze i izvestaje, muceci muke naseg drustva i globalnih briga, mislim da smo zaboravili sami na sebe. Ne kazem, ne mozemo niti trebamo ostati ravnodusni na sve ono sto nas okruzuje pa samim tim i utice na nase zivote, ali u svemu tome zaboravljamo na sopstvene potrebe i zelje.

Kada ste recimo poslednji put zadovoljili svoj hedonizam, potpuno "praznog" mozga? Da li se secate kada ste zadnji put usli u radnju i kupili sebi neku stvarcicu samo zato sto vam se neodoljivo dopala, ne razmisljajuci koliko

red bus

Kada sam krenula iz Srbije nisam ni slutila sta me u stvari ceka. Znala

Jos uvek sumiram utiske i sklapam kockice. London mi je tako blizu a tako daleko. Celo popodne drzim otvorenu stranu da unesem tekst i prosto ne znam sta da pisem. Znam da cu mu se vratiti, i obici jos jedan deo i proziveti jos malo atmosfere nekog novog kraja i neke nove slike. U svakom slucaju, ovim tekstom cu zavrsiti za sada svoju pricu o ovom putovanju ali cu na kraju staviti tri tacke kao most nekom novom tekstu i iskustvu.

Ovaj put cu pisati o samom povodu mog odlaska u London i celom toku boravka. Naime povod moje posete je bila Medjunarodna konferencija Evropske asocijacije

Iako je kuvanje svakodnevna obaveza, ja ga dozivljavam i kao hobi. Ono me opusta i ispunjava. Dok kuvam, misli su mi potpuno slobodne, i jedino o cemu razmisljam je kako da sto bolje i ukusnije napravim to sto sam pocela "muckati". Onda sam, gledajuci neke emisije i kanale o kuvanju, i o ljudima koji se amaterski ali sa strascu bave kuvanjem, dosla na ideju da na stranicama Facebooka napravim Klub ljubitelja kuvanja za sve one koji kuvanje ne dozivljavaju kao dosadnu obavezu, vec kao hobi, i koji to rade sa ljubavlju.

Gledam ovih dana o cemu pisu novine i javljaju mediji. Sve se nekako ne tice nas a opet je nase. Svetska ekonomska kriza uvek pogodi prvo siromasne, a sam tim i nas. Jedva smo se malo oporavili, poceli da idemo u kakvom takvom naretku korak napred, kad evo vec pisu o otpustanju radnika, kako 40.000 ljudi moze sledece godine ostati bez posla, o stezanju kaisa, o inflaciji itd. Nije to nista novo za nas, cak sta vise, u svemu tome smo veterani, mozda i 8. svetsko cudo kad smo sve do sad preziveli, ali opet nije svejedno.

Onda dodjose izbori u Americi, pobedio