Ide put sa istoka severa...

pa na sever zapada...

pa sve dalje i dalje..

I opet na sever...

Uvek sam se pitao zašto nema mesta na ovom svetu poput mene i meni sličnih, a nije baš da nas ima puno. Ja ih znam svega par. Oni ni sami ne žele da znaju za sebe. Imate one koji veruju u Boga, one koji kao veruju u Boga, a ne veruju ni u šta, Oni koji se kao lože na objektivizam pa se deru naokolo da su ateisti, onda oni koji su sektaši, fundamentalisti (raznih vrsta i podvrsta) i šta sve ne. Uglavnom o tome ne pričam, jer ne mislim da tu ima šta da se i kaže. Eto, ja verujem u Djavola. Duboko , istinski i predano.

Ne, nisam član lokalnih satanista što kolju kokoške po

Prilikom jednog predavanja o Emanuelu Svedenborju, čuvenom švedskom mistiku, student je upitao profesora, kako to da za tolike velike ideje i ostvarenja koje su postigli Skandinavci, niko nije ni čuo, i ako i zna nešto o njima to su samo delovi slagalice sa kojima ne može da se stvori jasna slika o njihovom doprinosu svetu koji znamo.

Profesor se dobro zamislio i nakon kratke konsultacije sa samim sobom rekao „Verujem da je to deo skandinavske sudbine u kojoj se se, izgleda, sve dogodilo kao u snu i pod staklenim zvonom. Na primer, Vikinzi su otkrili Ameriku nekoliko vekova pre

Pre mesec dana, usled komplikacija nastalih tokom par godina borbe sa rakom, umro je najznačajniji predstavnik „izgubljene" generacije savremenih skandinavskih pisaca, Jakob Ajersbou.

Karijeru pisca je započeo sa epistolarnim romanom  „Fuga" i zbirkom pripovedaka „ Superego", Njegov proboj kao pisca je usledio tek sa romanom o narkomanskom miljeu u Olboru, Danska-„ Nordkraft", koji je kasnije preveden na većinu jezika kao „Anđeli u ubrzanju". Za ovo delo je dobio i najveću književnu nagradu u Danskoj- „Zlatni  lovor" (nagrada u rangu naše NIN-ove nagrade),

„ Svet je čudna pojava, igra varki i ono što vidmo kao jasan oblik, u stvari krije neke ideje koje možemo samo  delom odgonetnuti, ali jedino ako verujemo i poštujemo", piše cenjeni japanski pisac  svom prijatelju u Nju Orleansu. Ove reči su došle od jednog od od prvih lučonoša japanske kulture, koja se otvarala u Mejdjo periodu. Pukom sudbinom on nije bio Japanac, već naturalizovani Jenki, poreklom Grk i Irac. Ženidbom postaje i Japanac i to će ostati do kraja života. Njegovo kapitalno delo „Kvaidan" će ustanoviti jedan poseban oblik priče o natprirodnom koji

Istorija na svom putu uvek ostavi po strani neki slučaj, koji je između tragičnog i komičnog. Tragičnog po ishodu, komičnog u svom procesu. Oni materijalni dokazi koji svedoče o samom događaju, se sada tretiraju kao artefakti, ali ono što privlači pažnju savremenog čoveka, jeste samo putešestvije ovih ćutljivih svedoka istorije do vitrina današnjih muzeja. Evo priče o jednom interesantnom primeru sa severa Evrope.

Sedamnesti vek u centralnoj Evropi je obeležio veliki verski rat između Carstva i Papstva sa jedne strane i nemačkih i skandinavskih

Iz Austrije nam stiže novi trend Krocha (Kroha), koji steče sve veću armiju poklonika -Krohera. Žarište ovog trenda su srednje škole u okolini i u samom gradu Beču,ali se trend raširo i po drugim gradovima Austrije. Znači nova srednjoškolska moda. I o čemu se ovde dakle radi?

Sve je krenulo u jednom lancu disko-klubova Nachtschicht (noćna smena), u kojima inače nastupaju često i naše estradne nade i legende, doduše njihov uticaj na Krohu je krajnje posredan. O kulturi debilnih dens klubova koji služe za zabavu radnog naroda u Nemačkoj i Austriji se još od

"Život je sačinjen od narazličitijih, najneočekivanijih, najsuprotnijih, najoprečnijih stvari; pun nejobjašnjivih, nelogičnih katastrofa, čije je mesto jedino u priči povezano." Ovom niskom reči Gi de Mopasan otvara vrata novom poimanju nadnaravnog , čije se značenje shvata  više nego ikad u novom  filmskom tumačenju horror žanra u Francuskoj u poslednjih desetak godina.

De Mopasan nije doživeo otvaranje "Grand Ginjol  teatra" , sjajno ovekovečenog u "Intervju sa vampirom", Nila Džordana. Grand Ginjol  je na svom  reportoaru imao predstave koje su se

Da je režiserka Filida Lojd znala za društvene igre, kojima su se zabavljale bahantkinje lutajući u toplesu po šumama i gorama Tesalije, možda bi  ovaj bezbrižni i beslovesni letnji filmski hit bio jedno od omiljenih lakih štiva poklonica Dionizija. Nažalost one nisu znale za ABBU i njihove disko-ditirambe iz 70-ih i pocetka 80-ih. Ali zato većina savremenih žena, 30/40+ odlično zna o kakvom je afrodizijaku reč. Ili misli da zna.

No, bilo kako bilo, sve je krenulo kada je F.L. načula da producenti uporno traže nekog ko bi mogao da prebaci brodvejski mjuzikl

    Posle niza supkulturnih pokreta koji su zapljusnuli svet počev od tedsa, modsa, hipika, pa preko pankera, darkera, rejvera, grandžera pa i domaćih dizelaša polako je u prvi plan izbio novi pokret čijoj sve većoj popularnosti je najviše kumovo internet, stvarajući jedan od najmasovnijih pokreta u istoriji rok (sup)kulture-Emo(tional).

Emo (Imo), u suštini nije nov rok pokret gledano na vremenskoj skali, već ima svoje korene u fanovima  oko demo hardkor grupa iz Vašingtona, negde sredinom osamdestih. Prvi album koji je načinio jasan pomak ka pravljenju tzv.