Provrednila se ja nešto oviJeh dana … ne znam koji mi je!? Sve što mi do skoro bi teško, obavljam sa lakoćom meni nepoznatom. Nisam in love, sex ni u snovima, a kamoli na javi. Da nije … ?  Ma neee!

Možda je ovo …

Krenem neki dan obavezama na teren, po šugavo-kišnom i vetrovitom danu, jer mora se uplatiti, nabaviti, zakazati, u čekaonici kod zubara listati neki časopis. Dok sam se spuštala pokretnim stepenicama ka podzemnoj stanici metroa, čujem neku galamu – viče neko na sav glas, drži neki monolog koji još ne uspevam da propratim,

Polako ali sigurno padam u očaj ... sve sam probala.  U svojoj naivnosti sam verovala da prvo treba da muvam Supermoda, računajući ga za ključnog faktora u odlučivanju promovisanja nekoga u VIP. Mislim da sam ga smorila toliko, da me ne bi iznenadilo da je molio za premeštaj.

Potom mi se upali blogolampica, pročitam negde da postoji uredništvo ... s obzirom da sam patrijahalano vaspitana, za mene se podrazumevalo da je na vrhu uredništva – urednik (masculinum).

Rešim da investiram par stotina evrića u La Perla izazovštine ...Evo

Pitanja na koje slika ne daje odgovore su:

Ko je ovo dete?

Zašto ovo dete mora da umre od gladi i iznemoglosti?

Šta je se desilo sa ljudima koji su ovom detetu poklonili ogrlicu?

Zar nema nikoga da ovom detetu pomogne?

Umiru li na ovom putu tolika deca da se lešinaru isplati da čeka?

Ko je slikao ovo dete?

Šta je on/ona pri tome osećao/la?

Koje

Tog septembra, 1980. godine, školska godina je vec bila počela. Jurcali smo po valjevskim osnovnim školama, niko nije hteo da me upiše, sve dok tata nije izvadio sto marona, pa je stvar u četvrtoj, O.Š. "Nada Purić",  bila završena. Odmah su me, istog tog jutra, iz direktorove kancelarije odveli u odeljenje. Svi su buljili u mene, kao u vanzemaljca. Učiteljica me je pozdravila, objasnila ostaloj deci da sam ja Edita, koja je došla iz Nemačke.

Smestila me je u poslednju klupu, pored devojčice koja je bila mentalno poremećena. Stalno me je vukla za kosu i

Mesto zbivanja:

Brankov most, 00:30 h – Beograd, 1995.

Učesnici saobraćajke:

narandžasta lada iz Prokuplja (seljak sa ženom se vraćao sa svadbe)

crni golf, BG,  5 momaka u njemu

crveni citroen A, VA, 5 devojaka u njemu

beli golf, valjda iz BG i samo vozač

Na letnjem raspustu izmedju dva semestra, rešim da desetak dana provedem u Beogradu i posetim najbolje mi drugarice koje su stanovale zajedno. Istovremeno se u Beogradu zatekla devojka koju poznajem iz Nemačke, pa smo rešile da

Imam konačno novi srBski pasoš!

Bila sam izuzetno hrabra, kada sam rešila da 31.-vog decembra, odem do valjevskog SUP-a i predam svu moguću papirologiju kako bih izvadila lepu, crvenu, delimično plastificiranu, novu putnu ispravu. Teta na šalteru mi se nije obradovala, pogotovu što me je do šaltera sporveo neki čika, koga je opet zamolio moj drugar koji radi u SUP-u, da mi malo olakša, to jest, ubrza protokol – a protokol opet svaka službenica tumači na osnovu svoje dobre volje. “To zavisi od moje dobre volje“, tako mu je odgovorila na molbu

 Nisam sigurna, ali mislim da sam prvi komentar na temu koja se od juče pojavljuje na blogu, ostavila kod Jelene Krajšić, 2007. Opisala sam dane koje sam provela ovde, dok su po Srbiji padale bombe. Potom sam sličan komentar ponovo napisala u martu 2008. Nekako mi je glupavo da se ponavljam, a dosta je blogova koji su me podsetili na dogadjaje od pre 10 godina, pa sam rešila da ih ponovim sebi, a i vama, malo opširnije ... previše je ovo što sledi za jedan komentar.

Koliko puta ste u životu zastali i popričali sa strancem od kog ste nešto za sebe poneli, a da toga niste bili svesni sve do trenutka kada vam je život namestio neku situaciju u kojoj su vam upravo te, za vas u tom trenutku možda bezznačajne reči, postale sadržajne i dale odgovor u nekom drugom, za vas, opet, možda bezznačajnom trenutku?

Ni jedan susret nije bezznačajan. Nijedan osmeh u prolazu nije bezznačajan.

“A very pleasant good evening, ladies and gentlemen

It’s now time, the one and only

There never will be another …

I’m going back to basics

To where it all began

I’m ready now to face it

I wanna understand … “

Još nisam stigla gde sam namerila, malo mi je “cilj“