.

Њих двојица су, прве комшије, увек били заједно. Или се бар тако чинило. Ако се један од њих бавио око кола онај други му је додавао шрафцигере и кључеве. Ако је један чистио лишће из олука онај други му је придржавао мердевине. Играли су шах, картали се, шетали, ишли на утакмице, пењали се на планине, мезили испод лозе затегнуте између њихових кућа, годинама већ пили и бистрили политику, а да се никад нису посвађали. Или се бар тако чинило.

- Идемо вечерас у Турску Чаршију, каже ми, у Сули Ан.

Кроз маглу се присећам да је то стара грађевина, некада преноћиште за караване, а да је данас у њу смештен део ликовне академије.  

- Нека изложба?

- Не, уопште не, али звучи добро.

*

Šut izgleda odlično. Jeste upućen dve sekunde pre kraja napada, ali izbačaj iz ruke izgleda perfektno, putanja je visoka i dobra, i sada se lopta vrti oko obruča i možda upadne gde treba, a možda i ne. Da li će upasti zavisi od toga da li će neko sa strane mučki zadrmati koš ili čak javno i bezobrazno skinuti loptu sa obruča.    

Mozda je čovek čoveku vuk, ali je sam sebi zasigurno samo magarac.

На прву реплику типа

- Ох, ово што ви радите је чиста замена теза, 

сам се искључио. Слушати даље би било губљење времена. Налазим лист где сам малочас записао телефонски број и из такмичења у речима без значења бежим у забаву истим тим речима, само на папиру, и са више смисла.

U jednom dokumentu, koji moje oči nisu nikako trebale niti smele videti, sam, krajičkom oka, pročitao nešto kao

Kulturna razmena se svakako razlikuje od reklame i propagande, ali ipak deli važan aspekt sa njima - potrebu dobrog poznavanja stranke/mete.

Nije mi jasno gde nestaše i šta fali partnerstvu, razumevanju i prihvatanju  u kulturnoj razmeni. Mete? U najboljem slučaju stranke?

Odoh ja da spavam, a posle toga da radim. A ovaj sluđeni svet neka se snalazi bez mene neko vreme. I neka, mrtav hladan i samozadovoljan, otupeo na

Јуче сам по четврти пут у последњих четири година на колицима унет у операциону салу. Сала је бела и веома хладна, релативно празна и безлична. За све то, кажу, постоји добар разлог. Ето, та хладноћа. Бактерије не воле хладноћу. А и доктори не воле да се зноје док раде. У стандардном болничком хаљетку и сивим болничким чарапама уклапам се у призор. У одсуство призора. Једини траг нечег личног, посебног, су моје име на ознаци на десној и име моје бољке на ознаци на левој руци. Али и за ову сведеност свега мог, кажу, постоји добар разлог.

Ово је обичан дневнички запис -- запис о искуству везаном за део судског процеса који се, ваљда оцењен као недовољно динамичан и без људске драме, занемарује у већини америчких филмова и серија. Све закључке, тачне, погрешне, ирелевантне, остављам читаоцима (ионако не зависе од мене, а понекад ни од текста). Додуше, изнећу један личан, а самим тим и валидан, закључак.

*

Пре извесног времена сам провео читав дан учествујући, као кандидат, у процедури за избор дванаест поротника у судском поступку везаном за убиство.

Ево, да и ја једном препричам неку епизоду Доктор Хауса. У ствари, препричаћу их све. Пацијент је већ у коми, можда му је остало још пет-шест сати, можда ни толико, свакојаки тестови су већ урађени, све је већ измерено и упоређено, даљи тестови или насумични покушаји третмана би докрајчили пацијента брже и од саме болести, сви симптоми/клинички знаци су фломастером већ излистани на једном крају табле, а могуће дијагнозе на другом, и сад треба донети одлуку -- ко је убица? Ексцентрични доктор Хаус (пандан ексцентричном детективу Холмсу) у овом критичном тренутку олакшава своју муку тако што попије два викодина (детектив Холмс је преферирао коку) и опсује пар незанимљивих пацијената са обичним, свакоденвним дијагнозама на које налети у ходнику, а затим, потпуно неочекивано (сваки пут се изненадим), пошаље своје стажисте да обију кућу оном занимљивом пацијенту и да му претурају по стварима. Ако се неко од стажиста и пређе да пита а шта то они тачно траже, доктор Хаус му заједљиво одговара "желим да знам да ли је фебруар или август".