Реч коју изговарим -- њу чини треперење мојих гласних жица, вибрације што се преносе на околни медијум, ваздух, који онда преноси то треперење даље, на ваше ушне мембране. Ово је једноставни, механички део процеса, а прави ватромет тек почиње.

Електрични импулси севају од једног неурона преко другог, преко трећег, реч моја шири се, следећи неурон, следећа синапса, слапови електричних импулса, порука налази пут, пале се сићушне лампице, беше реч и би светло, фосфорилација, молекули фосфата гнезде се у ваше протеинске структуре, стварају траг, стварају знак, шибице у ноћи -- то реч моја гори, то реч моја мења вас. Али ово новостворено, фосфатно сазвежђе саздано је од падалица, траг је његов непостојан, памћење студента који хвата белешке, до следеће изговорене фразе, памћење рибе бачене натраг, до пљуска у воду, нестрпљивог путника који погледава на сат, до намицања рукава преко зглоба руке, памћење саговорника који не може да понови своје питање. Механизам брзог заборава ослања се на ензиме који уклањају новоуграђене фосфатне молекуле и тако враћају све у пређашње стање -- о чему смо оно говорили? Овај узани прозор памћења, свици који се зачас појаве и зачас нестану, бави се искључиво процесирањем и разумевањем садашњег тренутка.

 

 

ili je i ovo kao cigarete. kad se izvadi jedna iz pune kutije, vishe je nishta ne vrati nazad. 

ili kao armadiljo.

kazhe jedan armadiljo drugom "ako predjesh ovaj put, tvoj zhivot vishe nikada nece biti isti "

 

 

.

Било ми је пет-шест година. Кад би баба рекла "донеси, синко, две-три дрва" ја бих прво упорно запиткивао "али, баба, реци ми, две или три?", а кад би ме коначно избацила на пртину ка стајској надстрешници, доносио бих одатле две цепанице у једној руци и три у другој, лактом бих отварао врата прегрејане собе и питао бабу поред пећи "ево, баба, одлучи сад, хоћеш две или три?", с намером да вратим назад цепанице које не задржи. Мене је збуњивала њена немоћ да изабере, јер је на крају увек узимала и две и три, свих пет, а шта је све њу збуњивало у тим нашим интеракцијама данас могу само да замислим.

931px-Peanocurve.svg.png

 

Скоро све у животу Јунис Вејмон долазило је, ако и јесте уопште, преспоро, стизало је кад више није имало чари или смисла и увек измењено у односу на почетно прижељкивану форму.

Док је, као десетогодишња девојчица, у родном месташцу на граници између двеју Каролина, сатима вежбала клавир, маштала је о концерту у Карнеги Холу и замишљала је себе како свира Шопена, Листа, Баха -- ох, "тај Бах", њене речи, "њега сам волела!" -- али њен концерт, двадесет година доцније, током првог од неколико налета њене променљиве славе, био је све али не и концерт класичне музике.

Са својох 17 година, после кратког боравка на Музичкој школи Џулијард у Њујорку, пријавила се на Институт за музику Куртис у Филаделфији с намером да студира клавир, али је била одбијена, да би јој после више од пола века тај исти Инситут доделио почасну диплому, док је Нина -- тад је већ одавно била Нина -- била на самрти.

ZlAz5nO.jpg

 

Ако чезнете за чврстом руком, молимо вас да нађете одговарајућег партнера који жуди за крпом. Нема разлога да ваше личне потребе за подређеношћу оправдавате и скривате иза вела пожељног друштвеног уређења -- ваша сексуална маштања су легитимна, само напред, живите их, али само са својим изабраним партнером или партнерима. Озбиљан сам. Кад следећи пут зажелите да викнете -- нама треба чврста рука -- сетите се да то, у ствари, само вама треба па делујте сходно својој жудњи.

Ако су ствари ипак сасвим другачије и вас само збуњује сопствени плурализам, порекла, схватања, жеља, и све различитости које вас окружују, људи, идеја, обичаја, страсти, све шаренило, променљивост и непостојаност ама баш свега на свету, одговор није клицање у гомили -- једно ово, једно оно -- осим ако своју потрагу за идентитетом, одговоре на питања "ко сам ја, одакле сам, која је моја путања, ...", нисте кукавички разрешили самопорицањем и уверењем да сте нико. Има ваљда неке среће и у томе бити стока и разметати се тиме --

бе-е-е-е, где сте сада, мишеви!

 

Architecture in Yugoslavia 1948 -- 1980

Exhibition open July 15, 2018, through January 13, 2019.

3oyYuJF.jpg

 
2019-10-29 05:14:20
Ljudska prava| Muzika

Tri naprsline: MLADA

marco_de.manccini RSS / 29.10.2019. u 06:14

Док се све у Нинином животу дешавало преспоро и прекасно, код Џенис Лин Џоплин све је било управо обрнуто, без задршке, пребрзо и прерано.

Двадесет година по рођењу Џенис је напустила Порт Артур, на самом југоистоку Тексаса, уз границу са Луизијаном, место углављено између језера Субин и Мексичког залива, притиснуто нафтоводима и рафинеријама са копнене стране, нафтним платформама и танкерима са водене, сиромаштвом и сивилом одасвуд. Оставила је иза себе године вршњачке злобе уперене на своју килажу, бубуљице, интересе, и упутила се у Сан Франциско. Тај почетни период свог живота сажела је речима "била сам неуклопљена, читала сам, сликала, размишљала и нисам мрзела црнце".

 461px-Janis_Joplin_performing.jpg

 
2017-09-25 17:25:54
Obrazovanje

Svemu ima vreme ...

marco_de.manccini RSS / 25.09.2017. u 18:25

 

... и сваком послу под небом има време
Књига проповједникова 3:1

 

Уколико знате неко дете -- ваше, кумово, комшијско, није важно -- коме је пет година, а већ чита, пише, рачуна и спава са атласом испод главе, извуците му уши, поткупите га карамелама, вежите га за радијатор, легните на под и вичите

 

Пет, шест, ... дванаест стопа! А попреко, један, ... осам, девет, ... петнаест! Ух, каква ће то радна соба бити! Пространа, светла, прозори на два зида, ... овде ће радни сто, овде фотеља за читање, маштање, дремање, ... ноге ту на отоман, пиће на сточић са стране ... ту велика библиотека, ... и још једна ту, мања, надохват, до фотеље, ...

 josh_freeds_messydesk.jpeg.size_.xxlarge.letterbox-1.jpeg

 

 
2017-09-16 04:38:35
Film| Ljubav

Знао сам те људе

marco_de.manccini RSS / 16.09.2017. u 05:38

Не сећам се када сам последњи пут гледао тај филм. Давно, пре двадесетак година. Али сад, мотајући кроз главу, чини ми се да памтим сваки детаљ.

- Вожња без речи.
- Слика празног плаца.
- Он хода натрашке с оне стране улице.
- Воки-токи испред банке.
- Који аутомобил?
- Плава коса и ружичасти џемпер.
- Инверзни пип-шоу у којем њено тело остаје покривено, а његова душа бива огољена.
- Син прстићима "крати" Настасјину косу и продужава покрет руке претварајући га у загрљај.

 

marco_de.manccini

marco_de.manccini
Datum rоđenja:  - Pol:  Muški Član od:  15.08.2008 VIP izbora:  142 RSS RSS Feed Saznajte više o autoru

Arhiva

   

Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana