- Еее, птицо, сад ми се јављаш, кад ти требам, а?
- Па, да, на брзину само, хајде.
- Е, не може, је л' ти уопште знаш кад си последњи пут био код мене?
- Немам појма, Гого, па зар је важно?
- Наравно да је важно. Памтиш ли ти ишта о нама? Кад си први пут био са мном?
- Јоој, немој сад и ти те годишњице, не знам, дај не зезај, пет минута је све што ми треба.
- Не знаш, а? А зашто ми никада ниси оставио број мобилног телефона?
- Па нисам хтео да ме зовеш. Тај број ми је за жену и децу само.

Пре око двадесет година сам често био члан разних комисија за средњошколска такмичења из математике. Једном приликом сам, за регионално такмичење, био задужен за прваке, а ту је циљ саставити задатке који траже мало (или нимало) предзнања, али су ипак довољно изазовни и занимљиви. Инспирисани много лакшим питањем из неке старе збирке саставили смо један мали логички проблем, који преносим уз превод и обраду.

Tadiza, odnosno TAkozvanog Direktno IZabranog, su, kažu, neki tamo Šarićevi drugari vređali preko nekakvih novina, sve u šiframa. Evo uvrediše ga sad i preko Fejsbuka, malo manje šifrovano. Na primer, pominje se mečka, nimalo zakukuljeno.

Tadiz ne zna kome se toliko zamerio, pa će pitati SAD za pomoć da vidi ko mu to nije prijatelj na Fejsbuku. Oko onih Šarićevih drugara je valjda već pitao Crnu Goru.

Naša porodica ima dva velika ogranka, od kojih jedan, onaj naš, živi u najvećem selu u okrugu, a onaj drugi u selu N., na oko dva sata hoda. U neko davno doba, pre ratova, čukundeda je proveo mladost daleko, daleko, u Rumuniji, gde je prvo izučio pekarski zanat, a zatim i sam otvorio pekaru.

Konačno, stiže dobra vest - pozvan sam na intervju! Moj prvi intervju, Uitman Koledž, mala, privatna škola odlične reputacije. Malo je zavučeno mesto, Uala Uala, sasvim na istoku države Vašington, na granici sa Oregonom, okruženo poljima, vinogradima, rekama i planinama. To mi se dopada, ali mi je potreban i velik grad za punjenje nekih baterija i ova izolovanost me pomalo brine. I Portland i Siatl su na više od četiri sata vožnje, a bliže od toga nema gradova vrednih pominjanja i posećivanja. 

Ja sam Napoleon. U to ne može biti nikakve sumnje. Ja sam jedini koji tako misli i upravo to je nepobitna potvrda mog identiteta.

Dani slave su iza mene, zatvoren sam ovde na Institutu Sveta Jelena, ali ne žalim se. Šetam, sedim, opet šetam, malo napolju, malo u sobi, i razmišljam. Svoje misli zapisujem na blogu. Čitanost je jako mala, ali to me neobično raduje. Mrzeo bih da je drugačije. Oh, oh, kako bih to mrzeo.