Objavljujem ovde jednu noviju prepisku s Maksom, sa G+.

* * *

Marco: Makso, ti si dobar poznavalac zena, zar ne?

Maksa: Hmmm, da, znam nešto malo. Ranije sam znao i više, al' me te stvari ne vuku kao pre, malo mi to dosadilo. Kaži, šta te muči?

Marco: Ma meni je i ovako super, sve, stvarno mi je lepo, nego, mislim, hajde da se potrudim da budem i bolji, pa sam mislio ... to, oko zena ... kako do ... hmmm, kako bih rekao ... do ispunjenja ...

Stvari uvek treba početi malim koracima

Primetio sam da sam malo otežao. Nije mi jasno kako, pa ja uopšte ne jedem mnogo. Nema veze, odlučim da rešim taj problem još danas. Upisaću se u teretanu da vežbam, samo moram prvo da odem do banke da podignem novac za članarinu. Odem kolima do najbliže banke, tu odmah na uglu, i baš kad sam prilazio setim se da nemaju automat kojem se može prići kolima. Koja gnjavaža! E nema šanse da sad stanem, parkiram i izlazim iz kola da bih ušao u banku. Setim se da se tri kilometra niže nalazi druga banka koja ima automat

Sve žalbe na ovaj tekst treba uputiti Urednici. Pre neki dan mi je napisala, čula sam da ste putovali, pa pišite gde ste bili i zalepite neke sličice. Poslušam ja pa tako i počnem, Bon, sličice, ali se onda potpuno spetljam i izgubim nekud, unatrag. Odraće me živog kad vidi, ali ja ne umem bolje. Sama je kriva. 

* * *  

Letos smo proveli nešto više od dve nedelje u Bonu. Ja sam preko dana radio na Maks Plank Institutu u samom centru (ulaz u kompleks zgrada koje mu pripadaju se vidi niže na slici), a Njanja i klinci su šetali. Popodne bi me pokupili i onda bi zajedno išli u neki muzej, na večeru, u šetnju, ... pa na spavanje u mali iznajmljeni stančić.  

Bon nam se jako dopada. Nevelik je i svugde se brzo i lako stigne, a ima veliki broj mesta gde vredi stizati. 

Ha! Beo-grad, kako da ne. Prljav, ružan, u raspadu. I skroz siv, siv, siv. To mi je, kao klincu, uvek padalo na pamet kad bih izlazio iz železničke stanice. Utisku nije pomagao prolazak pored autobuske, izbegavajući šibicare, pa kroz park ispred Ekonomskog, izbegavajući pedofile, pa uz Kameničku, izbegavajući džeparoše i preskačući kore od lubenica, pa na sedamdesetdvojku.

Problem Proporcionalnog Predstavljanja

Svoj prvi veto, prvi Predsednički veto u istoriji USA, George Washington je iskoristio u 1792 protiv odluke američkog kongresa da upotrebi Hamiltonov metod raspodele mesta u kongresu. Pre nego što se vratimo na političke detalje i motive vezane za ovaj veto probaćemo da damo jednostavan opis problema iz matematike politike koji je u korenu cele priče (dobro ste pročitali, prvi veto je, u suštini, utrošen na matematički problem). 

Da probamo jedan hipotetički primer. Recimo da je 1991 i da postoji

blejach92 18:31 12.12.2008
Prvi! Preporuka na nevidjeno. Kad je tvoj blog u pitanju nema nikakve potrebe ni da se chita.

blejach92 18:39 12.12.2008
Eto prochitao. Odlichno! Naslov "Moja najveca greshka u zhivotu" tako slikovito kazhe sve. Jedva chekam sledece blogove i ne sumnjam uopshte da cesh se, kao i uvek, nadmashiti.

blejach92 18:53 12.12.2008
Nemoj da ne navratish kako smo se dogovorili. Sve pripreme su zavrshene. Komshijama sam obecao da ce sve biti za pamcenje i preprichavanje - najveci

Скоро сам упитао пријатељe да ми препоручe неколико књига које су релативно нове (нисмо улазили у прецизне дефиниције, али се подразумевало нешто као последњих двадесетак година, дакле ништа Андрић, Киш, Пекић, Селимовић, Тишма, Црњански, ...), у оригиналу написане на српском, и добре. Понудили су, без претензија да списак буде потпун или икако уређен (уосталом, састављен је необавезно, преко залогаја, уз обећање да ће додати још кад се отрезне и сете), са експлицитном напоменом да је субјективан (а какав иначе?), шест наслова,

Тата (Крсто Поповски),
Комо (Срђан Ваљаревић),
Looney Tunes (Светислав Басара),
Страх и његов слуга (Мирјана Новаковић)
Судбина и коментари (Радослав Петковић)
Под сенком крила (Предраг Брајовић)

.

Ја сам из домовине отишао пре нешто мање од 20 година.

Понекад прочитам вести и коментаре одатле и видим -- тамо, бре, има будала за извоз!

.

Dečakove čarape su počele da nestaju. Svaki dan po jedan par. Prve nedelje niko nije ni primetio, ali na kraju druge, u subotu, kad je počelo ponestajati čarapa u ladici, a nisu se mogle naći ni u prljavom vešu, stvar je izbila na videlo. Dečak nije umeo da kaže gde su i kako nestaju. Uostalom njega čarape i ne iteresuju previše - rekao je da ne treba brinuti, nije ni siguran da mu uopšte i trebaju.

Tema ovog bloga je, bar za mene, sadržana u naslovu. Ali ja nikad ne pogodim koja je tema mog bloga. Blog je dugačak pa izaberite. Od privatizacije britanske železnice, preko ukrštenih reči, do ... spremnosti za put.