1980.

Мојој генерацији осмака су, у школи, одржана предавања о сексу, сексуалној репродуцкцији,  сексуалности, ... све о пчелама и цвећу, па и нешто преко тога. И девојчице и дечаци су на предавањима седели у клупама заједно, као и обично, и заједно су детаљно упознали, кроз слајдове и усмена тумачења, анатомију и функцију и својих и "оних других" полних органа.

2012.

Прометејевом бронзаном споменику су, за време постављања у Жена Парку, на захтев неидентификованих женских невладиних организација (званична верзија!), брже-боље додате бронзане гаће, да не би својом недостојантвеном голотињом плашио бабе и кварио децу и омладину.

Тог четвртог маја се моја зграда затресла од сирене на крову, обележавајући прву годишњицу смрти нашег Друга. Скочио сам и стао мирно пред сликом на зиду. Чаше су поскакивале по сточићу у дневној соби. Нису хтеле да стоје мирно. И то не неке стране чаше, не, већ наше, обичне, домаће издајице од два деци. Био сам бесан на њих и заклињао се у себи да их нећу више брисати сувом крпом после прања, па нек им остану флеке од сушења.

(Beeeeep.)

It is me.

I know you don't want to hear me, but ... I call to say I'm sorry. I wanted to be nice, it is my bad English, I know why you left.

When I said you have beautiful teeths ... I meant teeth ... teeth.

Данас,
када,
можда за који месец,
добијам Датум,
свечано се,
пред камерама,
обавезујем
и дајем часну пионирску реч
да ћу марљиво учити и радити,
поштовати родитеље и старије
и бити веран и искрен друг,
који држи дату реч.

Овај текст је Даглас Адамс објавио у секцији News Review у The Sunday Times, 29. августа 1999. (копија је доступна овде). Иако је прошло 13 година, што је за модерну комуникацијску технологију читав један век, и иако је писан пре Фејсбука, Твитера и сличних друштвених мрежа, текст је непогрешиво актуелан. Мајстор је ипак мајстор, не зато што је разумео технологију, већ зато што је разумео људе.

(Ако нешто и не звучи добро, није до текста, до превода је. Унапред се извињавам.)

* * *

Пре пар година сам био гост у Start The Week где сам био ауторитативно обавештен од стране веома истакнутог новинара да је цео тај Интернет само блесава мода као аматерско радио педесетих и да сам, уколико мислим другачије, стварно помало наиван. Веома је британска та црта - природна, можда, за земљу која је изгубила империју и добила господина Блобија - бити сумњичав према промени.

Ех, злурадост, срећа наша и утеха, узданица и прилика.

Није баш најбољи осећај, али је близу, покреће, искрена је и ослобађа. Ипак је, каква - таква, радост у питању.

 
 (или како је пропала једна армија и њена више него праведна ствар)

Брзо је завршио, преко реда, тек је 8:30, о пумпи не мора још да брине, Белић је тамо, то је бар једна, и можда једина, поуздана ствар с њим -- изгуби се некуд тек после десет -- па је зато Дејан пумпаџија, засуканог рукава, држећи руку савијену у лакту да би у превоју задржао крвави комад вате, пошао ка кантини да нешто поједе пре него што му се потпуно смрачи пред очима. Сокић који је добио у стационару откако је дао крв је испио још тамо, чак му је и пријао, али двадесет-грамску мармеладу није ни погледао. Дај то оном сероњи што се бунио у реду, кажи му, десетару, рек'о ти онај да можеш да му полижеш, казао је војнику болничару кад је једном руком натукао капу и кренуо.

Objavljujem ovde jednu noviju prepisku s Maksom, sa G+.

* * *

Marco: Makso, ti si dobar poznavalac zena, zar ne?

Maksa: Hmmm, da, znam nešto malo. Ranije sam znao i više, al' me te stvari ne vuku kao pre, malo mi to dosadilo. Kaži, šta te muči?

Marco: Ma meni je i ovako super, sve, stvarno mi je lepo, nego, mislim, hajde da se potrudim da budem i bolji, pa sam mislio ... to, oko zena ... kako do ... hmmm, kako bih rekao ... do ispunjenja ...

Скоро сам упитао пријатељe да ми препоручe неколико књига које су релативно нове (нисмо улазили у прецизне дефиниције, али се подразумевало нешто као последњих двадесетак година, дакле ништа Андрић, Киш, Пекић, Селимовић, Тишма, Црњански, ...), у оригиналу написане на српском, и добре. Понудили су, без претензија да списак буде потпун или икако уређен (уосталом, састављен је необавезно, преко залогаја, уз обећање да ће додати још кад се отрезне и сете), са експлицитном напоменом да је субјективан (а какав иначе?), шест наслова,

Тата (Крсто Поповски),
Комо (Срђан Ваљаревић),
Looney Tunes (Светислав Басара),
Страх и његов слуга (Мирјана Новаковић)
Судбина и коментари (Радослав Петковић)
Под сенком крила (Предраг Брајовић)

Драган Јовановић је имао озбиљан проблем. Све је почело пре пар недеља, одмах по објављивању изборних резултата.

Реакција у највишим круговима је, како и приличи, била брза и кривац, Јован Лазаревић из Мале Иванче, општина Сопот, је одмах пронађен. Председништво је усвојило хитне мере, јер се са таквим стварима никако није шалити нити одлагати их, и одлучено је, онако како је једино и могло, строго, веома строго, али примерено пропусту, да се показана неодговорност Јована Лазаревића казни искључењем из свих управних одбора.