Imam još koji dan pre nego krenem da radim duplo radno vreme, pa ko velim da podelim sa Vama lično priznanje i iskustvo. Drugi ljudi misle da nisam lenja i da ne odustajem lako. Istini za volju, ja sam jedna razmažena i osrednje lenja osoba koju su roditelji mnogo voleli i sve dozvoljavali. Kad mi se ne svidja u školi mama pise opravdanje, kad me muči šefica na poslu ja već mislim o drugoj firmi. Malo trpim ali baš malo, tek toliko da mi ne bude žao ali, velikih žrtava, nemam. Danas, vidim da me ta osobina koči u teranju stvari do kraja. Onda, istina je da znam da čovek nepretano teži lenjosti a stvari haosu i da je dobro stati tome na put. Ne služe li tome institucije društva, prisila, umetnost ili već koje instiitucije - labavije i jače.

Ove teme me interesuju od kada sam i sama postala roditelj i to gde su granice, šta da dozvolim a šta ne i koliko je dobro terati do kraja, ali me najviše zaokuplja koliko trpeti i šta. Medjutim ovaj blog uopšte nije o vaspitanju dece - ovaj blog je o vaspitanju i disciplinovanju samog sebe, tačnije mene i onih koji bi to da preispitaju kod sebe.

Često imamo goste, navikli smo se na njih kao na komšije u Beogradu. Razni ljudi pa i priče i iskustva drugačije. Mnoge sam i upoznala tako što su preko prijatelja pitali da budu kod nas neki dan. Ovog leta u posetu nam je došao interesantan čovek.

Prošle nedelje uspela sam da uhvatim četri dana Beograda. Ok, 6 sa putovanjem.Ugurala sam u ta bedna četri dana jednu slavu, dva rodjendana, papire za porez, vino x 2, bioskop, čorbu sa najboljim drugom, kumove, posetu rodbini, puno vozikanja po gradu, jedan sneg i hodanje do kuće usled totalnog kolapsa saobraćaja. Naravno da sam uspela da odem i kod frizera...ali ne bih vas time davila. Dok sam izlazila sa svežom bojom na glavi koja je imala samo jedan cilj - da vrati moju prirodnu boju kose, i preispitivala se da li je moja kosa zaista nekada izgledala baš tako, skoro se sudarih sa jednom opasno šik ženom. Ne, ne nemojte pomisliti da je to šik koji podrazumeva da se znojite od muke dok hodate jer vam je sve tesno,sapeto i visoko. Ja, za šik držim onu vrstu žena koje nose uglavnom ravne cipele, izgledaju kao da ne farbaju kosu, imaju neki lud nakit a tobu od par stotina nečega umeju da bace na pod dok detetu zavezuju pertle. Moj šik podrazumeva i neke ogromne šalove i rukavice, puno crnog i mnogo osmeha. E baš jedna takva je naletela na mene u Ivana Milutnovica, zamotana u lud šal i sa veselim očima mi rekla -izvini.

 

 

 

 

 

 

Kad sam za 13.-ti rodjendan dobila knjigu Džej Ostin na poklon, nisam ni sanjala da ću 10 godina kasnije upoznati još oko 10 sledbanica i to na Filozofskom fakzuletu u Beogradu. Jedna od njih je na predmetu "Polnost i društvo" sačinila esej, o knjigama, kako se kasnije ispostavilo, naše omiljene spisateljice iz mladosti. Uzdisale smo duboko i nežno gledale kroz prozor dok je tadašnja koleginica oslikavala slike Elizabet, gospodina Darsija, g-dina Binglija, Eme...Mnoge reći na engleskom a kasnije i na nemačkom sam naučila zahvaljujući filmovima radjenim po knjigama Džej Ostin,  jer sam, razume se, mnoge dijaloge znala napamet na srpskom.

Da se u današnje vreme može sve iznajmiti - verovatno vam je postalo normalno. Venčanice, skije, nakit, automobil. Nosiš kad ti treba pa vratiš. Ne znam da li bih iznajmila venčanicu -doduše ja nisam imala snove o princezama pa sam se udala skoro u farmerkama. Ipak da može da se iznajme baka i deka - nije mi ni u najludjim snovima palo na pamet. Radili ljudi, nisu imali decu ili ih imaju a oni ne žele potpomstvo a ne bi da budu uskraćeni za osećaj topline, dozvoljavanja i povladjivanja koje pružaju baka i deka. Odete na net - pročitate karakteristike, ako su još u blizini -nikad bolje i rentirate. Ne znam da li se uzima revers.

Moja ćerka i ja, željne valjda mora koje je ostalo iza nas ( a možda i Dunava ispred našeg dorćolskog stana) uputile smo se prošle nedelje, spontano i bez jasnog plana,  na jezero pored Minhena- Starnberger See. 

Pre nekoliko nedelja prisustvovala sam predavanju koje je organizovao Monster.

Stigla je pozivnica u kojoj zovu na prezentaciju portala ali zanimljivije, predstavili su rezultate istraživanja Univerziteta u Frankfurtu-centra za ljudske resururse na temu "Trendovi u rekruterskoj praksi 2007".

Istog dana stigla je pozivnica i za gostovanje školskog psihologa u obdanište mog deteta da, ukoliko imamo vremena, posetimo predavanje na temu u slobodnom prevodu "Osobine deteta koje treba da podstičete i razvijate".Kad promešam oba dva, na izgled različita predavanja dolazim do tri osobine, možda pre životni stil koji će biti dominantan u vremenu koje dolazi ako već to vreme nije došlo.

 

Tumaram danas po gradu, vreme lepo, dele cveće...ljudi vuku kese i kupuju. Jedan običan dan. Sve dok nisam srela mog prijatelja koga nisam videla izvesno vreme. Šeta sa decom. Jedan izuzetno uspešan a dobar čovek. Firma od nekoliko stotina zaposlenih, veliki biznis i van Srbije. Poljubim decu, vadim tek kupljene mandarine iz torbe. Pitam kako si - i on mi kaze-onako. Uvek nasmejan, veliki oreol harizme - od njega ne očekujem takav odgovor. Ti ljudi što naprave neke velike stvari nikad ne odgovaraju-onako. Valjda ih je žurba, život, konkurencija, natera da uvek govore da su sjajno. Sem, naravno ako ih baš dobro poznajete - dobićete možda odgovor - onako. I dok se u sekundi preslišavam koliko se dugo poznajemo, da bih dobila tako iskren odgovor - onako, shvatim da tih 15 godina i nije dovoljno za takav odgovor. U modernom svetu foliranja, biznisa i reklame sve mora da puca od zdravlja i sreće, uspeha i para. Za onako, zvuči zastrašujuće, ali, nema mesta. Danas ljudi iz biznisa tog kalibra zaposle svog ličnog psiho trenera da bi im rekli da i nije baš sve pesma u životu a ja bez trunke muke i  honorara dobih iskren i pošten odgovor-onako!!!

Da mi je neko nekada rekao da će jedna od najvažnijih stavki u CV-ju jedne promoterke biti da li zna da vozi rolere - smejala bih se na glas.

Kad smo mi bili klinci rošule su se podrazumevala u dnevno - sportskim aktivnostima na igralištu ispred zgrade. Nisu bile nešto brze ali je bilo odlično.

Pre 10 (uh, uh!!!) godina ušla sam na promociju jedne knjige na beogradskom sajmu - sačekale su me na štandu promoterke u venčanicama na - rošulama. Bilo je pitanje vremena kada će neko, devojke i mladiće vične ovom umeću, izgurati na ulice da promovišu novine ili sladolede.

Ponuda letnjih poslova u Beogradu je fenomenalna. Traže se promoteri na rolerima, konobari, šankeri...svašta. Ima posla. To je dobra vest. Baš zbog toga imam jedan interesantan predlog. Radi se o noćnom rolanju kroz grad.

 

Prodjoše dve nedelje zatvorenog obdaništa. Još tačno tri do početka škole. U Bavarskoj škola počinje 16.septembra. Kao svaki dobar organizator napravila sam mapu i ucrtala mesta gde ćemo potrošiti vreme i razgledati razne kulturno istorijske znamenitosti: akva park, lego zemlju, bazene sa toboganima i ostale proizvode savremenog potršačkog društa koje su smišljene za uzimanje para jadnim roditeljima i nevidjeno glup provod.

Kad smo mi bili mali raspust je značio more u Hrvatskoj, poseta babi u Kikindi, vožnja bajsom do salaša i uglavnom igranje lastiša i izmedju dve vatre ispred zgrade. Ovo danas je sve industrija sa neprestanim kreiranjem potreba-sumanutom reklamamo sve u fazonu: e ovo morate da vidite ili niste ni živi.

Sve u svemu da ne dužim o našem krstarenju po Bavarskoj zadržaću se na see life-u, atrakciji podzemnog tunela sa akvarijumima i ribama.

I kakve to uopšte veze ima sa Kalenić pijacom pročitajte ovde... 

Nije da sam neki ljubitelj ležanja na plaži ali me uvek raduje kada biram knjige za odmor. Odmor znači da ću moći da čitam koliko hoću. Ove godine sam ambiciozno spakovala "Muzej nevinosti" Orhana Pamuka u kofer sa skoro 600 sitno štampanih strana. Ostale knjige, prevedene na srpski, od istog autora, pročitala sam u dahu, čim se pojave.

Imam prijateljicu u jednoj knjižari koja mi šalje knjige. To je njen način da mi kaže da misli na mene i da mi želi dobar provod. Moja draga prijateljica mi šalje knjige umesto pisama i poruka na netu. Ove godine dobila sam novu knjigu

Juče sam istrčala 10 km za oko sat vremena. Bilo je mnogo vruće - oko 33 stepena. Imala sam utisak da ceo grad trči. Trka je bila u Minhenu. Počeli smo negde oko 11.30h. Meni je bilo neverovatno toplo i pre nego što smo krenuli.

Povela sam i Ninu, moju ćerku - obezbedlila joj sve one čangrtaljke da navija za mamu i stala na start. U gradu - super. Muzika trešti sa razglasa, svi uniformisani u narandžaste majice spremni da se znoje i dahću u narednih sat, dva ili koliko treba.