Danas ću malo pričati o J. Ona ne zna, i to nije naročito bitno za ovu priču, ali ako se po njoj bude snimao film delićemo sve fifty-fifty. Prepoznale smo se kad nam je bilo po 3 godine svakoj. Ona je od mene starija tačno 22 dana, i to je često isticala tokom godina. Ne znam zašto joj je to bilo važno kad je bila mnogo veća od mene, ali podjednaki je broj puta pominjala i to da sam ja tukla celokupnu ekipu sastavljenu od nje i njenog mlađeg brata perjanim jastucima, i to sa jednom rukom vezanom iza leđa (ovo možda i nije istina, ali je dobro kao ilustracija).

Kao devojčice

„Mama, da li smo mi siromašne?"
Sedi na krevetu snuždenog lica, gleda u mene sa mešavinom panike, nade i očajanja.
Ja stojim na suprotnom kraju sobe, sred neočekivanog minskog polja koje je isplivalo iz mulja, i liči pomalo na nered njene sobe sa razbacanim stvarima po podu.

U mojoj zgradi na devetom spratu
zivi jedan muskarac koji mi se dopada

Juče, ili kao da je bilo juče

Autor: gorran2

grad iz bajke u kojem smokve rastu kroz prozore

Ovaj put neću o ratu. Nego o zaljubljenosti.

Neću o tome da je na jučerašnji dan pre 66 godina oslobođen Mostar. Jer, nema tu bog zna šta. Ratna operacija poput mnogih. Osmi dalmatinski korpus je, kao i obično, gazio sve pred sobom. Ovaj put ojačan 29. hercegovačkom divizijom.

Kad su se Suzen (naglasak na 'zen') i Džo uselili u stan preko puta nas, kroz njega su već prošli bili brojni ljudi u tih 7-8 godina koliko smo tu živele, svi od reda zaboravljivi. Ništa o njima nismo znale osim redovnih pozdrava kad smo nailazili jedni na druge u hodniku i liftu, i kad ih dugo nismo videle to je značilo da su otišli i obično smo pre ili kasnije naišle na nove stanare, ili bi ih opet srele posle nekog vremena i pozdravile kao i pre toga - bezlično i beznačajno. Da je novo vreme došlo za 14. sprat u našoj zgradi je postalo jasno kad su se ubrzo po dolasku oni predstavili.

Nakon smrti u porodici, porodice više nije bilo. Moj otac i ja smo kraj filma dočekali kao dva iščašena ramena koja nisu ni pokušavala da se proizvoljno sastave. Stvari su funkcionisale i bez toga.

Leto 1967. Umro je Coltrane. Frank O'Hara je pisao o danu kad je Lady umrla, ali i on je mrtav. Patti Smith ima 20 godina i dolazi u Njujork sama. Autobuska karta od Filadelfije do Njujorka je skuplja nego što je računala i ona nema dovoljno para. Kad je ušla u telefonsku govornicu da pozove svoju sestru, postiđena jer se već oprostila bila pred polazak u novi život, našla je u njoj zaboravljenu tašnu i u njoj taman dovoljno para da doplati za kartu u jednom pravcu.

Klinka i ja vodimo duge razgovore ovih dana.

Jednom, izasla sam bila sa jednim vrlo govorljivim muskarcem koji je citirao Madonu. Ona je naime smislila pravilo koje kaze 'no sex before the fifth date'.

Upoznala sam jednom prilikom muškarca koji nikada nije bio zaljubljen. Bio je oženjen, zatim razveden, odgovoran otac, pristojna osoba po svemu sudeći, ali nikada zaljubljen. I on je zbog toga patio. Nadao se celim svojim praznim srcem da će mu se desiti bar jednom pre nego što umre. Ta misao, potreba ili opsesija, ga je vodila kroz život. Pored loših i dobrih navika, naravno.