Poslednjih nekoliko dana izvesne novine su pune naslova u kojima se Ratko Mladić poziva da izvrši samoubistvo. Uporedo sa pozivima zvaničnika da se preda i da se time Srbija oslobodi daljih uslovljavanja vezanih za evropske integracije odjekuju i oni suprotni glasovi koji ga zaklinju da se nipošto ne predaje. To, da ima dosta ljudi koji smatraju da je bolje biti na slobodi, pa makar se i kriti, nego u zatvoru - to mi, nekako, deluje normalno. Ko bi još reklamirao odlazak u zatvor. Koliko se sećam to je radio samo Vojislav Šešelj.

Ne ulazim, medjutim, ovde ni u kakve

Da li će, naime, biti mesta za sve koji hoće da se sklone kod radikala u Pariskoj? Koliko vidim, u blizini rukovodstva je najsigurnije. Tamo će svi novinari biti na sigurnom. Osim toga dobiće i punu i potpunu informaciju o tome da je grupa ubačenih provokatora minirala ono što su planirali radikali i njihovi narodnjački prijatelji.

Sve je ovo jedno veliko foliranje, od najave 2000 ljudi koji će obezbedjivati miting, pa do političkih kritika upućenih izdajnicima i samom predsedniku Srbije, i sve ovo bi moglo da posluži za jedan efikasan i organizovani kontraudar vlasti i normalnog

Drhtim od neizvesnosti zbog večerašnjeg mitinga. Da li će da se skupiti kritična masa da sruši Ovo Ovde? Kako čujem - organizatori Mitinga istine i otpora diktatorskom režimu nisu prijavili ovaj skup nadležnim službama (policiji). Da li zakon predvidja da nešto što nije prijavljeno ima da bude zabranjeno? Verovatno. Ali ko da sprovede zakon?

Čujem da se političar Aleksandar Vučić trsi i nudi vlastima da ga uhapse zbog nepoštovanja istih. Ponudjen, ko počašćen!

Da li se neko stvarno plaši od okupljanja i protesta ekstremističkih, a marginalnih

            Pre nekoliko meseci sam bio u jednoj staroj i lepoj biblioteci u Banatu, gde smo radili prezentaciju naših on-line medijskih arhiva. Moram priznati da su biblioteke u Srbiji postala poslednja mesta gde još uvek možete da osetite duh prosvetiteljstva, bliskosti i radoznalosti - nešto što je u sasvim drukčijim vremenima takodje postojalo kao svojevrsni azil. Nekada je taj azil bio političke dok je danas kulturološke prirode. Posle prezentacije pitao sam bibliotekare, odnosno bibliotekarke, šta čitaju današnja deca. Odgovor je bio očekivan

            Odavno mi se po glavi mota ova tema. Ne bih je vezao isključivo za ekonomske i privredne probleme. Ideja profita lako se može proširiti i na odnose među ljudima, na osećanje moći, emocija, raznih vrsta zadovoljstava uostalom. Ima ljudi koji mogu unazad da ocene svoj dotadašnji život pojmovima kao što su profit ili totalni gubitak. Ne bih išao toliko daleko, ali ne mogu da se otrgnem od osećanja da je i izraz „biti na svome" nekako izmišljen kao svojevrsna  psiho-ekonomska uteha.

            Šta danas u Srbiji uopšte znači

            Da li ste primetili nešto čudno u vezi sa cenom salate od krastavaca u najvećem broju kafana u Beogradu i okolini? Cena se kreće izmedju sto i stopedeset dinara bez obzira što je pre šest meseci kilogram krastavca koštalo oko dve stotine dinara a danas manje od pedeset dinara. Iz ovoga lako možemo da zaključimo da neka jela imaju svoju cenu bez obzira na cenu sastojaka. Voleo bih kada bi me neki ekonomski stručnjak prosvetlio oko ove stvari.

            No, krenimo na nešto malo razumljivije - o vrstama i kvalitetu salata od krastavaca

            Pre ravno četrdeset godina Rusi su ušli u Čehoslovačku da bi spasili socijalizam od tzv. Praškog proleća. Danas nam se čini da je to tako udaljen dogadjaj da više nema nikakvu važnost. Izgleda da nam je nagomilana i zdudana istorija poslednjih dvadesetak godina potisnula mnogo toga što se dešavalo pre. Osim toga, i smena generacija.

            Ja sam tog 20. avgusta 1968. godine bio u Beloj Crkvi sa trojicom prijatelja, u šatoru, u neposrednoj blizini  velikog dečijeg kampa. „Paint it black" se dnevno čuo bar pedeset puta

Smrt Aleksandra Solženjicina podstakla me je ne samo da se vratim mnogo godina nazad nego i da ponovo razmišljam o uticaju starosti na politička uverenja. Za mene je Solženjicin prvo bio pisac a tek dosta godina kasnije disident. Iz disidentske faze prešao je u rojalističku. Što je bio stariji sve je više volio carsku Rusiju. Teško bi se mogao nazvati levičarom kao što je to neko pomenuo na Forumu B92, uporedjujući ga sa Dobricom Ćosićem. Srećom, Aleksandar Solženjicin se nije uključio u aktuelnu rusku politiku pa je tako ostao izvan domašaja tajkunsko-kagebeovskog

Danas sam bio u „Ruskom caru". U tom sam prostoru sigurno bio pre više od dvadeset godina. Tada se „to" zvalo „Zagreb". Bilo je golo, brljavo i bazdilo je na menzu. Kad sam bio student u „Zagreb" sam svraćao češće. Jeo sam nešto što se nazivalo „ruska salata" od čega bi mi danas verovatno pripalo muka. Par puta sam popio i neku žestinu, onako s nogu, da bih se malo dokazivao.
Imao sam ceo sat do sastanka pa sam prvo, u krugu Trga republike, tražio neki kafić u kojem postoji bežični internet. Na kraju, otkrivam da on postoji samo u „Ruskom caru".
„Ruski

Pre neki dan je naš predsednik - Boris Tadić, u Pekingu izjavio da je Tibet unutrašnje pitanje Republike Kine. Shodno tome - i Kosovo je unutrašnje pitanje Srbije, i Južna Osetija je unutrašnje pitanje Gruzije. Imam puno razumevanje za razne oblike unutrašnjih pitanja. I odnos prema ljudskim pravima, manjinama, ženama, deci, smrtnoj kazni, ludnicama, obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti svakako je prvenstveno unutrašnje pitanje svake države. Mijanmar je to najbolje pokazao prilikom katastrofalne poplave koja je bila isključivo unutrašnja stvar te države.

Kad