Emil je tih, miran ali čudan mladić koji, kako kažu, živi u nekom svom svetu. U stvari on je veoma nadaren strip crtač i na svoju veliku nesreću, živi u jednom veoma malom gradu, u provinciji.

     Za modele prema kojima kreira svoje strip junake, Emil jos od detinjstva koristi crno-bele fotografije preminulih osoba koje

 

 

 

 

 

 

- U redu... aam... želio sam da vam... aam... pustim nešto od vesele horor muzike koju sam radio ali... aam... sam se predomislio i zbog toga vam... aaam... neću ispričati ni crnohumorni vic da vas oraspoložim... Kao što vidite... aam... ovdje imam video kameru marke South Park... nije moja, posudio sam je od ovog... aaa... kako se zove... ovaj što mu sestra radi u bioskopu i opsjednuta je fetišizmom mašina, ona je Zdenka a on se zove... amm onaj, aamm, nije ni važno, sjetiću se, ovaj, posudio sam kameru aaam, pa ćemo svi zajedno, ako ste raspoloženi, pokušati jedan mali... aaam... mali blog eksperiment. Ovaj aaam, mislim, nisam napisao nikakav scenario, nikakav plan, imam tu... aaam... jednu interesantnu zamisao koja mi je tako došla jedne... aam... tople ljetne večeri dok sam... u kuhinji prao suđe... u stvari ne... aammm... malo prije toga sam pripremao krompir pečen na luku i osluškivao...aammm... kako lagano...aam ti krompirići koje sam prethodno brižljivo aamm... isjeckao na male, male, sićušne komade aam različitih oblika, znate, poput srca, paralelepipeda, amm, modela nekih monumentalnih građevina jednostavnih oblika, tipa, amm egipatskih mastaba ili piramida u razmjeri jedan naprema otprilike pet hiljada jer... amm... u principu za neka znamenita Wagnerova i Olbrichova ostvarenja amm bečke secesije koju gotivim, nisam imao aamm... vremena... dakle osluškivao sam kako ti moji krompirići fino škvrguckaju u tavi...

(Pokušavam da) Sviram otkad znam za sebe.

      U kulturno-umjetničkim društvima, na rok gitarijadama, igrankama u domovima kulture, brucošijadama, bajkerskim motorijadama, svetosavskim školskim priredbama,  u gluvim sobama studija, žurkama, slavama, parkovima, po mračnim, zagušljivim garažama, u četiri zida, na YouTube-u.

      Ali kad se sve sabere, ruku na srce, to moje muziciranje je više neka vrsta intime, (pre)sabiranja, razgovora sa samim sobom - najblaže rečeno - lične terapije, nego što bi zapravo trebalo da bude: kvalitetna muzika i inspiracija za druge, energetska razmjena, utjeha, kolektivna terapija ili biznis - što muzika danas postavlja sebi za jedan od, ako ne i primarnih, ciljeva.

      Pripremajući video za jedan brimingemski trio i drugi za beogradske Hipnagoge, čiji kvalitet muzike, pored ostalih bendova koje volim, u meni duboko odzvanjaju kao neki moji neostvareni snovi - iskoristio sam ljetos priliku da brzinski, na gitari osrednjeg kvaliteta, bez priprema i sa skromnim fotoaparatom diletantski zabilježim nešto što sam smislio, više se i ne sjećam kad, ranih devedesetih.

   Naos predstavlja centralni prostor grčkog hrama okružen zidovima u kojem se obično čuvala skulptura božanstva kojem je hram posvećen a takođe predstavlja i naziv instrumentalne kompozicije koju su pok. Laza Ristovski (1956-2007) i Saša Lokner izdali na svom zajedničkom istoimenom albumu iz 1994. godine. Oba muzičara zaista nije potrebno posebno predstavljati a budući da mi je nedavno naš bloger Maksa poklonio izuzetno zanimljivu knjigu novinara, pisca i bubnjara Ivana Ivačkovića "Kako smo propevali - Jugoslavija i njena muzika" (peto izdanje, Laguna, 2016.), koja je osvojila nagradu "Desimir Tošić" 2013. godine, citiraću samo kratku slikovitu Ivačkovićevu ocjenu Laze, s kojom se u potpunosti slažem, preuzetu iz poglavlja posvećenom Bijelom Dugmetu: "Pokojni Ristovski, jedan od najboljih i najpopularnijih jugoslovenskih klavijaturista svih vremena, tada [1976. godine] je bio član kragujevačke grupe Smak."

Nedavno je moj omiljeni lik preprodavač karata Sebastijan Jašarević Sutko, šalu na stranu - naš proslavljeni reditelj, održao govor na Institutu za međunarodne i razvojne studije u Ženevi (Graduate Institut Geneva) na temu multikulturalizma i za čitaoce Bloga B92 donosim prevod njegovog izlaganja uključujući pitanja publike kao i Kustine odgovore na njih.

MULTIKULTURALIZAM DANAS - DA LI ZAISTA POSTOJI?

Andre Libič, moderator: Dobar dan dame i gospodo, ovdje smo da čujemo Emira Kusturicu, koji je jedan od najpoznatijih filmskih stvaralaca u poslednjih trideset i više godina; osvojio je brojne nagrade, Zlatnu palmu u Kanu, dva puta, prvi put za jedan od njegovih ranih filmova "Otac na službenom putu" koji je bio kritika Titove Jugoslavije a drugi put kada je osvojio Zlatnu palmu bilo je to sa filmom "Underground" koji je bio alegorija o raspadu Jugoslavije. On je takođe kontroverzna ličnost, što neki od vas bez sumnje znate i izabrao je danas da priča o multikulturalizmu, temi koja je od velikog značaja za Institut. Institut ima veliko zadovoljstvo da ga primi, njegova posjeta se poklapa sa misijom Instituta koja se sastoji u tome da se obezbjedi platforma za različita viđenja a Emir Kusturica će bez sumnje ispuniti tu misiju. Isplanirali smo sledeći format: on će pričati nekih 20 minuta, poslije toga ću ja započeti diskusiju i onda ćemo otvoriti prostor za pitanja publike. Ponavljam - pitanja. To će nas dovesti do završetka njegovih opažanja koja će trajati do 16 časova. Mnogo vam hvala. Dobrodošli, gospodine Kusturica!

„Filmovi koji su univerzalni i vanvremenski"

piše: Birgit Heidsiek

6. Septembar 2014, Venecija
Sinevropa se sastala sa švedskim rediteljem Rojem Andersonom [Roy Andersson] da razgovara o njegovim izvorima inspiracije i o tome kako je finansirao svoj najnoviji film "Golub sjedi na grani razmišljajući o postojanju" [A Pigeon Sat on a Branch Reflecting on Existence (2014)]

 piše: Džim Džarmuš

 Pravilo br. 1

Nema pravila. Postoji onoliko načina da se napravi film koliko ima i potencijalnih filmadžija. Film je slobodna forma. U svakom slučaju,  lično se nikada ne bih usudio da bilo kome kažem šta da radi ili kako da radi. Za mene je to kao da govorite nekome kakvo treba da bude njegovo religijsko opredjeljenje. Jebeš to. To je protiv moje lične filozofije - više koda nego li seta "pravila". Stoga, zanemarite "pravila" koja trenutno čitate i umjesto toga smatrajte ih samo kao moje bilješke namjenjene meni. Svako bi trebao napisati svoje sopstvene bilješke pošto ne postoji jedan način da bilo šta uradite. Ako vam neko kaže da postoji samo jedan način, njihov način, bježite što je moguće dalje od njih, i u fizičkom i u filozofskom smislu.

Entoni O. Skot / Anthony O. Scott
NEO-NEOREALIZAM / NEO-NEO REALISM

Navršava se gotovo godina dana od prikazivanja filma "Vendi i Lusi" ["Wendy and Lucy"] u Kanu - trenutka, ne baš prekretnice u istoriji filma, ali možda tihog nagoveštaja. Treći film Keli Reičard [Kelly Reichardt], o problemima mlade žene i njenog psa nasukanim u jednom gradu u državi Oregon na svom putu ka Aljasci, bio je zasigurno među najcenjenijim ostvarenjima na jakom festivalu, gde se prikazao izvan konkurencije. Do trenutka prikazivanja u Njujorku u decembru prošle godine, film, skromna, tiha osamdesetminutna studija o samoći i očaju, učinila se kao nešto više - ne toliko kao predosećaj teških vremena koja dolaze koliko potvrda da su već stigla.

"Vendi i Lusi", sa Mišel Vilijams [Michelle Williams] u jednoj od dve glavne uloge [druga je pripala psu rediteljke], imao je uspešan prijem kod art house publike i našao je svoj put ka vrhu liste najboljih filmova godine mnogih filmskih kritičara [uključujući i moju]. Bila je tu i neka priča o nominaciji za Oskara za Vilijamsovu, koja je po svom izgledu bila tako obična i tako rigorozno ne-glumačka po svom ponašanju da ste lako mogli da zaboravite na njenu zvezdanu slavu. Ali film "Vendi i Luci", izdat od strane Osciloskop Laboratorija [Oscilloscope Laboratories], male ali nove ambiciozne distributerske kuće koju je pokrenuo Adam Jauk [Adam Yauch], član sastava The Beastie Boys, izgledao je pomalo nespretno pored ostalih filmova nominovanih za Oskara. Istina je da se veliki pobednik, "Milioner iz blata" ["Slumdog Millionaire"], bavi pitanjima siromaštva i ugrožavanja ljudskih prava, ali on takođe slavi, i to na oba plana - kroz priču i kroz bujnu, bogatu senimentalnost, magičnu moć popularne kulture da pobedi mizeriju, da dovede do ostvarenja snova. A glavna funkcija noći Dodele oskara jeste da afirmiše tu romantičnu, čudesnu ideju.