Ljudi iz FSS u šareni mirišljavi papir uvijaju svoj rad i  svoje odluke koje su doneli pred SP u fudbalu u Rusiji. Naravno. Nije se ni očekivalo da će priznati neku grešku. Pre svega lakrdiju oko smene Slavoljuba Muslina, selektora koji je Srbiju odveo na SP. Bio sam odlučio da o ovogodišnjem fudbalskom SP ništa ne pišem. Ipak ... Na objavljivanje ovog kratkog posta podstakla me hiperzanimljiva izjava S. Miloševića, potpredsednika FSS: 

 „ ... Sada, na ovom Svetskom prvenstvu imamo kuriozitet da je Srbija najviše pretrčala kilometara u grupnoj

Zlo fašizma pobeđeno je u jednom času i taj čas zaista treba slaviti, obeležavati. 

Ali u Srbiji baš i nema mesta potpunom slavlju, jer tog časa nastaje nova nesreća, koja se samo krije iza one prethodne nesreće. Komunisti nisu bili antifašisti, već samo komunisti, kojima je demagogija o antifašizmu bila dobrodošla da učvrste svoju poziciju u javnosti, odnosno da izvedu društveni prevrat, što im je bio jedini cilj, u ratu i nakon njega. Za taj cilj su komunisti bili spremni na sve, u šta su pored ostalog uključeni saradnja sa fašistima, prizivanje i radosno dočekivanje rata u kome strada preko milion i po žrtava samo dve decenije nakon biloškog sakaćenja srpske nacije u Prvom ratu, zatim desetine hiljada pobijenih građana po okončanju samog rata ... 

Podneta je inicijativa. Nije to ni nešto posebno iznenađujuće kad se bolje sagleda narav ovdašnjeg političkog tkiva.

 I, ne treba prejudicirati. Kao prvo, spomenik je spomenik. Samim pojmom „spomenik“ nije određeno da li se on podiže kao podsećanje na nešto pozitivno, ili na nešto negativno. Imamo brojne primere spomenika podignutih za velika dela i dostignuća, a imamo i spomenike koji podsećaju na veoma loše stvari.

Elem, ako saradnici i saučesnici

Da. Svako ko je iole pažljivije pogledao zvaničnu i nezvaničnu kampanju na nekoliko najuticajnijih medija nipošto ne može da bude iznenađen izbornim rezultatima. U odnosu na taj faktor, ostale bitne faktore uticaja koji se manje-više svode na korišćenje državnih resursa čak ne treba ni razmatrati previše. Pomenuti, medijski faktor je em najpresudniji, em je paradigma, jer se na osnovu njega da zaključiti i sve ono što se ne da tako lako videti, a kroji biračko opredeljenje.  

Pravo je pitanje – Hoće li neko krivično odgovarati? Pojedinci, grupa, organizatori, saradnici, direktni i indirektni pomagači i birokratski jataci ... Jeste da to pitanje zvuči naivno, jer je u ovoj državi pravo sistematski gaženo decenijama i stoga danas imamo jedan ovako snažan i uigran mehanizam, jednu antipravnu samohotku koju je vrlo teško zauzdati i u kojoj učestvuju, u određenoj srazmeri, svaki na svoj način, svi slojevi društva. No, ako se takvo, ili slično pitanje uopšte ne potegne, pa makar i uz punu svest o unapred izgubljenom okršaju, onda tek nema nade. Ako se

Oktobar, ili novembar? Nesporno je da je 1. novembra 1918. Srbija oslobođena. Da li je zaista oslobođena i 20. oktobra 1944? 

Da li ono što propaganda ovih decenija, i ovih dana, definiše kao oslobođenje zaista predstavlja oslobođenje, ili je to zapravo odlazak jednog, a dolazak drugog okupatora, što onda nije oslobođenje već izmena forme ropstva? Oslobođena je Srbija jednog stranog okupatora. To jeste činjenica. Ali, nakon nemačke okupacije koja je trajala tri i po godine,

Da, onaj 5. oktobar mora da sačeka neki drugi oktobar, koji neće tako skoro doći, kako bi bio proučen i postavljen na neko svoje mesto u galeriji za nas važnih zbivanja. 

Svratih na blog tek da malo protumaram, jer odavno nisam bio, a što se 5. oktobra tiče, sve sam mislio da je već nakačen neki tekst, tako da mi namera i nije bila pisanje, već, eventualno, samo čitanje. No, kad je već tako, hajde da natuknemo makar nešto, ukratko. 

Naročito u nekoliko poslednjih godina - 5. oktobar je, kao i mnogo šta u našoj bližoj i daljoj istoriji, podvrgnut onoj vrsti obrade koja ne spada u istraživanje o onome što se zaista desilo i u kakvom kontekstu se desilo, već spada u parcijalna iživljavanja nad samim događajem, odnosno predstavlja njegovo stavljanje u funkciju momentalnih potreba "obrađivača". 

Ako bi se prvi dan leta i Svetski dan muzike spajali u jedno, onda ne vidim podesniju, lepšu formu od „Summertime“, u izvođenju ovo dvoje neponovljivih velikana.

Magija ...  

Da, to bi bilo to. Naslov ne bi bio tačan ukoliko bi se dalje reklo išta više. A i narušila bi se regularnost ...  Neke odluke slavnog RIK-a možda bi stigle ovamo, na sam blog. Stoga, sledi kratka i za neke verovatno korisna oda belom luku. Zašto baš belom luku? I to u ovako delikatnom nečasu! Pa, najkraće rečeno, zato što on reguliše i revitalizuje brojne procese u organizmu ...  

 Naime, sve ono što je organizam izgubio ovih mesec-dva, i sve što se u organizmu

Dan ružan. Mučan. Gotovo samrtan. Koji vonja na uranijum. Dan koji se nije završio. Krenuće podsećanja, slike vatre... No, šta se kod nas zbilja obeležava 24. marta? Da li je to samo puko podsećanje na ratnu kampanju koja je otpočela nad nebom Srbije, podsećanje iz koga će proizaći nekoliko uobičajenih zaključaka o agresoru i nevinom, uz priču o pravdi i nepravdi, kao i uz priču o velikom otporu mnogostruko jačem protivniku - Ili se nešto ovih godina ipak malo izbistrilo, u smislu da bi se možda konačno moglo sagledati ko je sve i kako doprineo da se nakon niza ratnih okršaja