Srbi sa Kosova, nezadovoljni politikom koja se iz nekih krugova na istoku i zapadu vodi prema njima, otputovali su u petak ujutro u Brisel i onamo napravili veliki protestni skup.

Ostaje pitanje – Zašto ovakav skup nisu organizovali u Beogradu? Stvarno, zbog čega nisu hteli da ovo okupljanje prave u našem glavnom gradu, ispred vlade Srbije, i da recimo zatraže 

Subota uveče, u 20:45.

Kažu da se očekuje da u London, zbog utakmice finala Lige šampiona, pristigne čak oko 150.000 Nemaca, tj. nemačkih navijača. Ne znam koliko je Nemaca došlo u Englesku kad je poslednji put bila domaćin evropskog prvenstva u fudbalu, ali ova brojka mi se čini stvarno impozantnom. Toliki broj Nemaca u Londonu... :) 

Ovi momci su uslikani dok su čekali da budu ofarbani, išarani, istetovirani listićima...

Ko bi rekao da je prošlo već ovoliko godina! A kao da se juče desilo... 

Otimanje o Zorana Đinđića ne jenjava. Tokom predizborne kampanje na momente biva još prisutnije. I, po pravilu, ima dnevnopolitički karakter. Jedna od stvari po kojima je prvi demokratski premijer zaista značajan ostaje nekako uvek po strani, a to je njegova doslednost u istinskoj i nesebičnoj borbi za modernu, evropsku Srbiju, ne samo na rečima, i ne kroz nekakvu na brzinu razbuđenu ideologiju.   

Uočljivi su pokušaji poređenja s njim, naravno, uglavnom indirektno, da bude jasno da to jeste poređenje, a da istovremeno niko ne može da kaže da se to baš doslovce desilo. 

Kako dosadna šema. Prozirna. Otužna. Sa izjavama insdajdera, plaćenih zabijača klinova, ... Eto, šema koja je od kraja 80-ih godina toliko puta ponavljana. Bruje naslovi žute i hiperžute štampe, elektronskih medija, ... Veliko raspoloženje međ njima, "medijima" ovih dana. Konačno, ironijo naša, po prvi put valjda za ovih nekoliko godina, čujemo poneku izjavu koja nije potekla od predstavnika režima, već iz stranke koja je stožer stvaranja demokratske Srbije. Nikada ovih godina na medijima nismo od njih čuli izjave o situaciji u državi, ili, skorije, o razlozima građanskih

Protesti su opozicija režimu. Svako neslaganje sa radom režima jeste opozicija režimu. Ovih dana imamo proteste, prvo jednokratne studentske, a sada šire, građanske proteste, višednevne, i to ne samo u prestonici, nego i u još nekoliko većih gradova. Šta u tom smislu najviše odgovara režimu? Najviše mu odgovara da protesti ostanu samo energija. Dakle energija koja je tu s razlogom (delom je i režim toga svestan), ali energija koja sa aspekta režima treba da bude neartikulisana, kako bi se istrošila u raznim pravcima, faktički u prazno.

A sada se scena polako kristališe. Sa jedne strane režim i razne kombi stranke i pokreti koje osniva i pribira sam režim, uz aditiv koji se zove cenzus od 3%, kao i stranke koje deluju već godinama, koje odlučuju da izađu na izbore pod ovim ili onim objašnjenjem, jer samostalno nikako ne bi mogle da uđu u skupštinu osim u ovakvoj situaciji, kada se konkurencija u njihovom delu političkog (programskog) spektra smanjila na totalni minimum. Sa druge strane je korpus onih sudeonika političkog života Srbije koji su odavno objavili da na izbore neće izaći dok se ne uspostave drugačiji izborni uslovi. 

Ko će u takvoj situaciji imati korist, a ko štetu?  

Da, tema je ... kako ono beše ... Da - "Zašto smo prsli od Španije?"  

Zato što se nismo oporavili od poraza prethodne večeri od Portugalije u sportu koji je za nas odavno više od smučanja. A onda smo sve nade opredelili, tako emotivno roviti, u košarku, da zacelimo rane od prethodne večeri. Tu odigramo (kao da je neko bajao) ispod svih očekivanja, a Špancima svaki bačeni šporet prođe kroz koš. Oni odigrali svoj maksimum, mi 40% svog potencijala. Slučajno? Ni slučajno. Vratilo nam se kolektivno nepoštenje. Jer: za sve to vreme zaboravljamo ono najvrednije, najiskričavije - naše devojke, odbojkašice, koje se večeras opet bore za zlato. Kako da ne budemo onako, generalno-sportski kažnjeni porazom u ovome ili onome? Ne bi bilo pošteno reći da nismo prizivali. To izokrenuto vrednovanje stvari vratilo nam se u obliku kazne za fudbal i košarku. Odbojkašice su vrh. A mi ne poštujemo tu činjenicu, nego pišemo, čitamo, ogovaramo, uzdišemo oko i zbog fudbala, najviše, pa zbog košarke ... Odbojkašice su opet onako neprimetno ispraćene na takmičenje. Da li je tako? Jeste. Svaka čast guranju lopte po livadi, svaka čast parketu i košarci, ali prioritet je ono što je sada evidentno uspešnije. I dolazi kao prvo po redu. U finalu smo. U finalu.