Гледам вечерас дуел Хрватска - Шкотска на Европском првенству у фудбалу. 

Пошаљем током првог полувремена поруку једном другару, који такође прати фудбал, а која отприлике гласи да је Лука Модрић право фудбалско благо. Он најпре не одговори ништа (видим да је одмах видео поруку), па је тек после десетак минута казао, парафразирам - да Лука није лош играч, али да га ја прецењујем. Наглашавам, што се Луке тиче немам на уму само ову, вечерашњу утакмицу против горопадних острвљана, већ имам на уму последњих 7-8 година колико га активно уочавам, што у клубу, што у репрезентацији, а у обе варијанте је врхунски. Након неких пола сата или нешто више, кад је поврх невероватне игре у пољу Лука Модрић са дистанце забио ретко леп, префињен "школски" гол десном спољном, и то у баш незгодном тренутку кад се резултат клацкао, и то на утакмици која је "бити или не бити", опет контактирам поменутог другара, но, он ми овога пута ништа не одговори. 

Онда кажем у себи - ми имамо Новака, они Луку. 

Nemački politički analitičar Volfgang Kloc shvatio je da se na srpskom terenu lako prima priča o zameni teza?

Elem, zaista se veoma rado u ovdašnjem sistemu rezonovanja – pojedinaca, grupa, političkih slojeva... – istura zaključak da govorenje o temi „x“ postoji samo stoga da se ne bi govorilo o temi “y“, koja je, navodno, važnija. To svakako ne dolazi stoga što se zaista ne može ili ne sme istovremeno govoriti o više tema - jer se, naprotiv, uvek može - i mora - govoriti o puno tema istodobno, budući da sve one objektivno postoje i legitimni su predmet društvenog promišljanja. Pre će biti da se upravo kod onih koji su glasni kritičari „zamene teza“ javlja potreba da od neke preteške teme makar privremeno pobegnu upravo tom pričom o zameni teza.

Slučaj Jovović. Nazivanje ulice po njemu. Slučaj Srbija. Jedni su ekstremno odobrili, povučeni strašću, a bez ikakve svesti o proširenim značenjima takvog akta, dok su drugi isto to ekstremno osudili, vođeni ledenom intelektualštinom i uz nimalo iskazanog sluha za "duševni motiv" u slučajevima odmazde zbog nekog neizrecivo gnusnog postupanja, u slučajevima koji se ne mogu matematički oivičiti naučničko-istoričarskim modelima, niti pojednostavljenim nvovskim principijelnostima. Ni jedan ekstremizam nije dobar. Ni ovaj ostrašćeni, ni ovaj ledeni. Kod oba je svest sužena. Ne

Ovaj blog ne dolazi zbog Novakovih najnovijih velikih titula. One su samo aktuelizovale inače permanentnu temu, ko je najbolji.   

Valjda bi posle ovog naslova maltene bilo suvišno išta objašnjavati. Ko se ne bori za ideologiju, već za principe života, humanosti... njemu će ovakav naslov biti nešto sasvim normalno. Ko se vezao za ideologiju, naročito ukoliko je pod njenim okriljem proveo mladost i zrelo doba, osetiće ovaj naslov maltene kao psovku na svoj račun. Za one druge, odmerene će to biti dobra prilika da se, dakle bez isključivosti kakvu po prirodi stvari podrazumevaju ideologije, podsete nekih postulata normalnosti. Možda je ovo dobra prilika da se prodiskutuje. 

Oktobar, ili novembar? Nesporno je da je 1. novembra 1918. Srbija oslobođena. Da li je zaista oslobođena i 20. oktobra 1944? 

Da li ono što propaganda ovih decenija, i ovih dana, definiše kao oslobođenje zaista predstavlja oslobođenje, ili je to zapravo odlazak jednog, a dolazak drugog okupatora, što onda nije oslobođenje već izmena forme ropstva? Oslobođena je Srbija jednog stranog okupatora. To jeste činjenica. Ali, nakon nemačke okupacije koja je trajala tri i po godine,

Nakon celodnevnih pregovora i oprečnih izveštaja iz Brisela, za novinare koji su čekali bilo kakvu konkretnu vest, a pre svega za javnost u Srbiji, takva vest je konačno stigla. Prevaglo je mišljenje da se Srbiji bezuslovno da status kandidata. Ministri spoljnih poslova EU otpočeli su diskusiju oko 14h, a završili je tek oko 23:30. Ipak, odluka će biti doneta za par dana, u petak, na sastanku lidera EU.  

Slučajno ili ne (ja naravno ne mislim da je slučajno), baš ovih dana se odvija najveća novovremena kampanja borbe protiv kriminala. Srećom, tu je televizija, pa sve može da bude transparentno. Dakle, to su ti strašni kriminalci, a mi vas od njih, evo, branimo. Sklonite decu dok vas branimo.

Pa, mogli su da ih hapse bilo kad. Nije ta kriminogena kamarila od juče. Visoki funkcioneri partije znaju šta je ko o njima lanuo na društvenim mrežama, a ne znaju, jadni i čedni, ne znaju za promet milijardi i milijardi crnog novca koji se odvija godinama? Da, da...  

Ne čini li se da se (baš) ovih nedelja medijska borba protiv kriminala odvijala (i) iz tog razloga što se bližio 12. mart? (On u trenutku pisanja ovog bloga pada sutra.) Kakve to veze ima?

Na današnji dan, pre 12 godina u NATO bombardovanju zgrade Radio-televizije Srbije poginulo je 16 radnika ove medijske kuće!

To je jedan od onih tragičnih slučajeva o kojima se puno pričalo i stoga se čini da se već sve zna. Međutim, nije baš tako. Posebno kad 16-toro ljudi pogine zato što je neko drugi odlučio da ih ostavi na poziciji koja je od strane napadača zapravo bila jedna jasno najavljena meta. A sve da bi kasnije taj tragični događaj bio korišćen u propagandne svrhe. 

Opet, pre par večeri, vidim dva momka kako šetaju par «stafordskih terijera». Za ogrlicu jednog psa je zakačen povodac, ali dosta dug, tako da ovaj može da ševrda levo-desno, čitavom širinom trotoara, dok drugi uopšte i nema povodac i sasvim slobodno kaska ispred ostala tri člana ekipe. Sami mladići, otprilike, jedva da su punoletni. Hodaju sa nekom posebnom napregom u udovima, onako, skoro osvetnički, i u magnovenju proveravaju da li ih ostali prolaznici posmatraju sa dovoljnom pažnjom. Oko pola sedam je i ne baš hladno, pa su tu ljudi svih dobi: neki razgledaju izloge, neki šetaju sa decom, neki jednostavno žure duž ulice... Nedaleko, jedan policijski pozornik. Hoda, opušteno. Vidi ovu dvojicu sa psima, ali evidentno ne obraća pažnju na njih više, nego na bilo koje druge prolaznike.