Po tome što nisam mogao da se setim šta sam radio prethodnog trenutka, osvojio me utisak da se dešava nešto čudno. Okrenem se... Okrenem se, pažljivo, na sve strane. Sve sama praznina. Praznina bez oblika, bez zvuka, mirisa... Bez ičega. Dugo gledam oko sebe, ispitujem... Zaista praznina. Čak, ne mogu da kažem kako je sve nestalo, jer nisam siguran da je, prethodno, nešto postojalo.

 Crvena Zvezda, košarkaška ekipa... Evo, ja sam zvezdaš i skoro da se i ne sećam kada su osvojili poslednju titulu prvaka. Ovih dana se ranije najavljivana pa neostvarena fuzija sa KK Železnik ipak ostvaruje. Što znači, dogorelo do krajnjih granica sportskog dostojanstva jednog velikog kluba, o čijoj tradiciji valjda ne treba ni govoriti. Tj, pojavio se u ulozi svojevrsnog spasioca istog tog kluba i iste te tradicije čovek iz naslova posta.

Odluka suda u slučaju javnog pozivanja na lični i profesionalni linč Brankice Stanković ponovo vraća točak borbe protiv nasilja unazad !

Naše društvo, u celini, veoma slabo reaguje na pretnje pojedincima koji profesionalno obavljaju svoj posao. Samo se podrazumeva da je to nešto ružno, ali aktivnih reakcija nema. Ogromna većina sramotno drži pognutu glavu i „gleda svoja posla" !

Ovakvim slučajevima sam bio svedok, više puta. Skoro uvek ista

Bila tri brata. Sva trojica od malena živeše i igraše se u jednom dvorištu, okićenom krošnjama trešanja i jabuka.

No, kako su odrastali, njihove sklonosti su bile sve različitije. Na kraju, oni postadoše toliko malo slični po svojoj prirodi, kao da braća uopšte i nisu.

I ne videše ljudi da je stiglo. Zaneli se. Ne mogaše da se zaustave, barem na časak, i da pogledaju kako veliki događaj se zbiva. Prvi prolećni dan stigao je nežno, bez pompe. Samo se stopio sa smirenim popodnevnim plavetnilom. I obavio sve oko nas. To je početak puberteta koji svaka godina po jednom doživi...   

 PROLEĆNI  DAN  https://www.youtube.com/watch?v=0SlFlcOEjvM

Deca loših muzičara

Mislim da je ovaj čovek i te kako zaslužio da se nađe na blogu. 

Asmir Kolašinac nije osvojio medalju, ali medalja nije jedino merilo uspeha. Ne kažem to zbog onoga „važno je učestvovati“, već pre svega zbog načina na koji je naš bacač kugle nastupao. 

Danas, 9. maja, obeležava se Dan pobede nad fašizmom.

Ali, da ne bi bilo "zabune" i one opasne površnosti kojom se stvari zapravo guraju pod tepih – obavezno treba naglasiti da se ne radi samo o ideološkom, ili istorijskom pojmu, koji se slavi prigodnim zveckanjem oružja na nekakvoj vojnoj paradi i ispaljivanjem velikih ćoraka u nebo.

Svakako će mnogi reći - Nije važna frizura, nego šta im se nalazi ispod fruzure! Ipak, koliko god da je ovakva jedna opaska na mestu, imam utisak da uopšte nije neinteresantno pitanje iz naslova.

Ovde su, od poznatih i uticajnijih, samo neke. Ima ih još puno. Sve one, zajedno, ulaze u konkurenciju za najuspešniju prolećnu frizuru. 

Da li vam se čini prepoznatljivim makar nešto u ovom pismu mladog hrvatskog preduzetnika, koji je otprhnuo da živi i radi u inostranstvu, pisma koje je poslao redakciji hrvatskog portala Index.hr i koje je za nekoliko dana postalo hit na društvenim mrežama..? Ko nije video, sada ima priliku. Može se povući jasna paralela između "tamo kod njih" i "ovde kod nas". Ta paralela, kako mi se čini, pokreće jednu opservaciju koja je mnogo bremenitija i komplikovanija od uobičajenih, svakodnevnih konstatacija o birokratizovanom aparatu, parazitizmu i latentnoj destrukciji. Cela stvar je još potresnija nego što se inače čini.

"Pišem vam iz jedne velike europske zemlje u koju sam se sklonio od neučinkovite i tragično loše Domovine Hrvatske. Želio sam nekome prikazati stvarne probleme zbog kojih mladi bježe iz Hrvatske i koji su doista problemi zašto oni koji mogu biti uspješni biraju alternativu.